Život br. 2, najnoviji komad izuzetno popularnog i cenjenog ruskog autora najmlađe generacije, na duhovit i autoironičan način ispituje izražajne mogućnosti savremenog pozorišta i njegovog dejstva na savremenog gledaoca. Viripajev, zapravo, istražuje moć dejstva pozorišne realnosti na objektivnu realnost i njihovo međusobno prožimanje. Budući da pisac ali i rediteljka predstave pripadaju generaciji odrasloj na mešavini pop-kulture i socijalizma, biblijske teme su u ovoj predstavi posmatrane iz vizure tog nasleđa uz obavezno prisustvo nostalgičnih zvukova i boja "koje smo voleli" a prema kojima danas ne umemo da se odredimo. Viripajev je nedavno napisao ovo: "Leti kud hoćeš. Ali samo sa svog kosmodroma. U svojoj raketi. I za svoj račun".

Reč rediteljke
ŽENA LOTOVA: ...Ivane, fabula je iluzija smisla, a smisao je sam po sebi tragičan
Ivan Viripajev, "Život br. 2"

Kada sam prvi put pročitala ovaj tekst u meni su se pomešali različiti utisci. Ushićenost, radoznalost, zbunjenost i ponovo ushićenost... Od ranije sam znala da je Viripajev potpuno apartna pojava u savremenoj dramskoj literaturi i premda sam i pre čitanja drame očekivala da ću morati mnogo da razmišljam o tome „šta je pisac hteo da kaže“, teško je opisati šta mi je sve prolazilo kroz glavu dok sam čitala ovaj komad koji je definitivno najradikalniji od svih koje je pomenuti autor do sada napisao.

Ono što me je odmah privuklo ovom tekstu jeste aktivno prisustvo autora u drami i njegovo neposredno obraćanje publici u prvom licu. Poigravanje elementima ličnog, privatnog u kreiraju dramske strukture. Osećala sam da i ja, kao reditelj ove predstave imam tu obavezu. Ovde sam, dakle, imala zadatak ne da proizvodim iluziju već da je ukinem, da manipulišem njom selektivno, tj. da upotrebim teatar ne kao mesto za bekstvo od realnosti već kao mesto susreta sa njom.

Iako je komad konstruisan oko biblijskog mita o bezimenoj Ženi Lotovoj i deklarativno se bavi traganjem za smislom i suštinom ljudske egzistencije što je esencija umetničke inspiracije od kad je sveta i veka, on, po mom uverenju, ima sasvim drugačije namere od odašiljanja spakovanih egzistencijalističkih poruka gledaocu. On, zapravo, nudi gledaocu/posmatraču slobodu da, kroz potragu za smislom koju u komadu sprovodi Antonjina Velikanova, razmisli o sopstvenom razlogu postojanja (a gledalac može odlučiti da tu priliku ne iskoristi), istovremeno nudeći izvođačima inspirativan okvir za preispitivanje sopstvenog izraza i izražajnih dometa savremenog teatra, tj. svog scenskog postojanja. Mislim, dakle, da ovo nije komad o religiji, niti o duševnoj bolesti ili makar ne samo o tome. To bi bilo suviše jednostavno i ne previše originalno. Ja ga doživljavam kao autoironičnu i duhovitu posvetu teatru i svim nejgovim mogućnostima ali i zabludama. Ovo je, između ostalog i preispitivanje naših očekivanja od teatra bilo da stojimo na sceni ili sedimo u publici.

Anja Suša


Izvor: http://www.bdp.rs