Dušan Bogović o Zamku
Zamak sam po sebi nosi jaku simboliku. Nijedan Zamak nije lako osvojiti. Kako fizički, tako i mentalno. Verujem da svako od nas nosi u sebi jedan Zamak kojeg pokušava da osvoji, da mu se iole nekako približi, da zagrebucne o njegove zidine, da ga zavede, čak i mimo svojih principa da ga osvoji – i ode sa „Božjim cvetom u ruci“; ili jednostavno – da pokuša da ga sruši, zapali, sravni sa zemljom – i da ode – kao „Božiji neistomišljenik“! Tu sigurno nastaje dilema? Srušiti ga ili osvojiti ga?! Kafkina dilema je i naša dilema. U romanu obe ove opcije kreću se paralelno po centralnoj osi dešavanja, da bi čitaocu ostavile dovoljno prostora da se skrasi u nekom kutku, da se odluči, i da se konačno pozove na akciju! Jer, svi smo pozvani, bez izuzetaka! To je duša ovog dela!

KRITIKE
Kafka u Zemlji čuda
Kafku uobičajeno razumevamo kao pisca opresivne birokratsko-političke mašinerije, koja svojom bezosećajnošću, svojom neživotnošću, mrvi i umrtvljuje sve što je živo. I u Procesu, i u Zamku, sukob i nastaje između života i sistema pravila koji, umesto da omogućavaju i olakšavaju život, metastaziraju u pseudooranizam koji jede sve oko sebe što je život...

Svi likovi oko K. su groteske, znači do krajnosti stilizovani, i u toj stilzaciji jednaki od početka do kraja. I opet sve asocira na Alisu u Zemlji čuda, Alisu koja sreće Gusenicu, Vojvotkinju, zeca... Sve se odvija u polumraku, sa nekoliko izvora svetla na samoj sceni čijim pomeranjem se grade različiti štimunzi. Poluprovidni paravani i samo jedan drveni sanduk, odličan posao scenografa Siniše Ilića, jer se dobija i utisak praznog prostora, a i mogučnosti brojinih različitih prostora...
Aleksandra Glovacki, Večernje novosti, 10. maj 2008.



Izvor: http://www.jdp.rs