„ZAJEDNO SAMI“

PO ROMANU MARKA ŠELIĆA MARČELA

DRAMATIZACIJA BRANISLAVA ILIĆ
REDITELJ DARIJAN MIHAJLOVIĆ
ASISTENT REDITEUA VLADAN ĐURKOVIĆ
AUTOR MUZIKE MARČELO I FILTERI
KOSTIMOGRAF IVANA VASIĆ
SCENOGRAF ALEKSANDAR DENIĆ
ASISTENT KOSTIMOGRAFA IVANA ŠEŠLIJA
ORGANIZATOR MILJANA MIJOVIĆ
TEHNIČKA REALIZACIJA ŠAŠKO KRSTEV
FOTOGRAFIJA ĐORĐE KRSTIĆ

ULOGE

RAŠA STEFAN BUZUROVIĆ
JOVAN MARKO ŽIVIĆ
POP TOMA FEĐA STOJANOVIĆ
JELENA SLAVICA BAJČETA
LEO MARINKO MADZGALJ
CIGANKA JELENA VELKOVSKI
LAJ DEČAK VLADIMIR SJEKLOĆA
ĐAVO MARKO ŠELIĆ MARČELO
VLASTA POLITIČAR SRĐAN KARANOVIĆ

MARKO ŠELIĆ MARČELO (Paraćin, 22.01.1983.) ima običaj da ispravi novinare kada ga pred intervju najave kao „svestranog momka": "Taj kompliment pripada nekome koje istovremeno i astrofizičar i stolar i ginekolog. Sve moje aktivnosti tiču se jednog istog: bavljenja pisanjem. A sve što pišem je o ljudima, psima i mišima." To čini kroz prozu, novinske kolumne i muziku. Objavio je četiri studijska albuma - De facto (2003.), Puzzle shock! (2005.), Treću stranu medalje (2008.) i "Decu & Sunce" (zajedno sa svojom grupom Filter, 2010.) - roman "Zajedno sami" (2008), zbirku raznovrsnih tekstova "O ljudima, psima i mišima" (2009.), te stotinak kolumni za razne redakcije. Posebnu pažnju javnosti skrenuo je tekstovima svojih pesama, kojima je zavredeo priznanja poput nagrade TV Metropolis (najbolja pesma) i Davorin za 2006. i 2009. godinu (najbolji urbani/rock album), a spot za Pozerište prvi je srpski spot uvršten u "World chart express" evropskog MTV-a. Debi-album bio je najprodavanije izdanje godine na listi IPS-a, koja se uzima za najrelevantniju u zemlji kada je alternativna muzika u pitanju, a naredne godine mu je kragujevačka televizija "Kanal 9"uručila priznanje "Otkriće godine" . Taj album je bio pun kritika upućenih društvu, kao i, na drugoj strani, ličnih tema, ispričanih na veoma iskren i uverljiv način, pa je zato naišao na prihvatanje i od strane publike i od strane kritičara ("Marčelo srpsku sliku čini lepom dok govori koliko je ružna" - Slobodan Vujanović, "Vreme"), donevši mu i laskavu titulu: glasnogovornik generacije. U "Huperu", časopisu za omladinu,nekoliko godina je redovno objavljivao svoje kolumne, čija su glavna tema bili aktuelni problem mladih u Srbiji - ali za isti magazin redovno je vodio i rubriku o stripovima, koji su još od detinjstva njegova velika ljubav. Tekstovi te vrste učinili su da na 10. smotri mladih strip-autora Balkana bude proglašen najboljim mladim strip-esejistom. Uporedo sa time, kolumne je redovno objavljivao i u najstarijem srpskom dnevnom listu "Politika", za koji i danas piše. Nakon ukidanja "Hupera", radi uvodnike i adaptaciju prevoda za tri srpske edicije kultnog italijanskog stripa "Dylan Dog": jedna od tih edicija jesu i luksuzne tvrdokoričene knjige za kolekcionare, koje su 2009. godine dobile Popboks nagradu za najbolje srpsko strip-izdanje. Nakon dve godine rada na Dilanu i uređivanja te nagrađene edicije, postaje urednik i preostalih edicija ovog junaka (regularna serija i Superbuk) u izdanju "Veselog četvrtka". Učestvovao je u više akcija REX-a i Centra za nenasilje, na temu tolerancije među narodima ex-Yu i delovanja muzike i književnosti na promenu svesti mladih. Njegovo bavljenje tom problematikom započeto je još na prvom albumu, na kome je, osim mnogo vrsnih gostiju iz Srbije, sarađivao i sa svojim kolegama iz Bosne i Hrvatske - i to su bile prve zvanične saradnje alternativnih muzičara nakon rata na teritoriji ex-Yu, što je još jedan veliki "pečat" čitave buduće karijere Marka Selica. Udruženje izdavača i knjižara Vojvodine dodelilo mu je titulu ambasadora knjige i čitanja (2007.). Za roman "Zajedno sami" dobio je Popboks nagradu publike za najbolju knjigu 2008. godine. Privodi kraju studije srpskog jezika i književosti. Živi i radi u Beogradu.

REČ AUTORA
Kada se Radoje Bakrač, vrli mediokritetlija i dobričina neopterećena suštinom, krajem 2008. obreo u busu čije je krajnje odredište „Onaj Svet", shvatio je da se nikada ranije nije zapitao kako to konačno konačište izgleda - jer, Raša nikad nije bio mrtav ozbiljan, pa možete misliti kakav mu je teret bio da tada istovremeno bude i mrtav i ozbiljan. Ali ni demon koji ga maltretira -njegov autor - nije sanjao da će haronovski autobus na kraju stići -u pozorište. Ironično, gomila pokojnika završila je na „daskama koje život znače", a sada se čini da su „daske koje im fale u glavi" možda bile baš te. Jer, pozorište junacima književnih dela nije ni Raj ni Pakao, već ponajpre jedno prigodno čistilište - prilika da malo raščiste sa sobom ko su zapravo. Kako smatram da tek „bildujem za pisca", ni moji junaci ni ja ne znamo za veću čast od ove - dodaću tome i neverovatan osećaj kada upoznaješ glumce i pomisliš: „Do đavola, upravo gledam kako izgledaju lica ljudi koje sam izmislio!" Ta lica će sada još jednom pokušati isto što i u romanu: da budu malo manje sami, a malo više zajedno - malo više zagledani u sebe, ali tako da im to ne blokira saosećanje sa drugima. Da li ukleti autobus drži njih u mestu, ili pak oni njega? Beskrajno je zabavno postaviti likovima to pitanje iznova. A bogme i sebi. Hvala ,,Dadov"-u!

Marko Šelić Marčelo

Izvor: