Bolujem ja, boluješ ti, bolujemo mi, ali ne od ljubavi! I odista, retkost je sresti čoveka koji neće prijaviti svoju bolest, muku, nelagodnost, rastrojenost. Nešto je trulo u državi Danskoj, svejedno da li je reč o Molijerovom ili Šekspirovom bolesniku. Nikome, ili gotovo nikome, nije ni do čega! Navalili smo na apoteke i lečilišta, na lekare i nadrilekare kao da smo Arganova braća, ili naslednici. Stvarnost, pa i stvarnost naših bolesti, sve nam je dalja i odmaknutija. Sa svih strana, novina i ekrana, zasipaju nas savetima kako da ostanemo zdravi i čitavi u bolesnom vremenu i društvu. I ko bi više znao i usudio se da deli i dvoji stvarne i umišljene bolesnike. Ni za jedne, ni za druge, ni tako lekova dovoljno nema!
Reditelj Đorđe Marjanović Molijerovog Uobraženog bolesnika nije shvatio doslovno, knjiški, moralistički. Boris Komnenić ga tumači kao "gromadno tjeleso", sebično i zapušteno, pomalo tupavo, ali i despotoidno biće. Komnenićev Argan kao da boluje od suviška zdravlja i ograničenog razumevanja okoline, svojih bližnjih. Obično unjkav, Komnenićev Argan je glasan, dinamičan, zatvoren u krug samoljublja i briga za očuvanje lične komocije, sopstvenog blagoutrobija, osobito svog donjeg postroja.
Uvećati, naglasiti pogurati prema grotesci i lakrdiji bila je namera reditelja i glumaca. Na tome insistira i maska Dragoljuba Jeremića i kostim Bojane Nikitović. Učiniti frapantnim, šokantnim, dati maha niskom, odurnom, karikaturalnom. Uostalom, stil koji stilsko dovodi u pitanje, zarad razgrevanja grotesko-farsičnog, nije stran ni Molijerovoj komediografiji. Muzika Igora Gostuškog kao da nastoji da ova dva sveta, Molijerov i vidokrug reditelja Đorđa Marjanovića, održi u vezi.
Samo dalje od pouke, ilustracije i dosade. Reditelj i glumci se poigravaju, izobličavaju, karikiraju, parodiraju, aktuelizuju, čine sve kako bi ostvarili vidljive, opipljive, jarke, žestoke komične efekte. Ipak ne potiru svaku dobroćudnost. U tome, uz ne malu količinu proizvoljnosti, hotimične i iznuđene drečavosti, i uspevaju. Prevladati apstraktno, moralističko, ovde znači istrajavati na telesnom, prenebregavati ugodno i fino zarad ružnog, rogobatnog, nakaradnog. Presudni su žestina, jarko, jedro, narodsko. U tome, kao i obično osobito uspeva Nela Mihailović kao sluškinja Toaneta.
I ne samo umišljena boleština, i ljubav Anželikina, (Zlatija Ivanović) prema Kleantu (Branislav Tomašević) je na svoj način, tako hipetrofirana, takođe bolesna. Sa rediteljevom namerom, dakako. Uostalom, u kući bolesnika, manje ili više umišljenog, ništa i niko nije normalan, to jest, svi su na izvestan način pomereni, bolesni. Možda otud što bolesnik igru vodi! Spodoba do spodobe, sa manje ili više zdravog razuma. Ali kako vidimo po Beraldu Marka Nikolića ni ovaj "zdravi razum" nije više kao što nekad beše. Nikoga komedija ovog tipa ne ostavlja nedirnutim, pa ni Beralda. O bolesti je reč, i njena široka krila obuhvataju sve aktere komedije. Svakom liku reditelj Đorđe Marjanović i glumci dodaju zavidnu meru pomerenosti, blesavosti, nakaznosti, komičnog prizemljenja. Ludilo se najavljuje rečima koje u Marjanovićevoj predstavi, telo pokazuje. Pritom, bolesnici, oni koji boluju od uobraženja, i od ljubavi kao vida retoričkog ludila, nisu gori od onih koji im priskaču u pomoć, od iscelitelja tela i duše.
Za ostalim akterima u uspostavljanju i osvajanju nisko-komičnog stila predstave Đorđa Marjanovića ne zaostaju ni Mihailo Lađevac, (Toma), ni otac mu, lekar, Branislav Vidaković. Da, i uobražena bolest je bolest! Bolest duha bez duhovnosti, u predstavi Đorđa Marjanovića, prevedena je u vidljive i lako prepoznatljive znake karikirane telesnosti. Eto kako sebična, narcisoidna, obolela dušica peva u znaku Argonove stražnjice i Kleantovog volovskog srca! Kad se malo oštrije, i u duhu vremena stvar razmotri i sagleda, idila i moralistika, stil i finoća, ustupaju mesto onom što se ispod stila krije. Naravno, da to nije sve. I dalje je reč o stilu, i ma koliko daleko išlo, do gole kože, ili stvari, teško je doći! Ovoga puta, reč je o stilu koji razobličava ostavljajući za sobom smeh, i istinoljubive tragobe bolesti kao ugrožene i osujećene duhovnosti.
U ostlalim ulogama: Sena Đorović, Radovan Miljanić, Igor Ilić, Duško Premović.

Muharem Pervić, POLITIKA, Beograd, 25. mart 2003.


Opasne igre

(...) Postavka Uobraženog bolesnika je višestruko neobičan repertoarski potez: ako umem dobro da brojim, predstava reditelja Đorđa Marjanovića je čak deseta postavka ovog Molijrovog komada na scenama beogradskog Narodnog pozorišta od njegovog osnivanja, a takođe i druga postavka jedne Molijerove komedije-baleta u beogradskim pozorištima u poslednjih mesec dana. Drugi podatak je posebno zanimljiv s obzirom na to da je komedija-balet krajnje apartni dramski žanr - reč je o komediji s metnutim baletskim divertismanima čija je glavna uloga bila zabava aristokratske publike - koji, kao takav, danas deluje šarmantno anahrono, pa se zato znatno ređe izvodi od Molijerovih "velikih komdija", onih čija filozofska, društvena i psihološka tematika nudi stvarni intelektualni izazov savremenom pozorištu.
Na tematskom planu, Uobraženi bolesnik malo šta nudi savremenom teatru, jer kritika lekarskog šarlatanstva, koja je bila Molijerova omiljena komediografska tema, nije više tako aktuelna i provokativna kao u 17-om veku. Pošto, dakle, nije imao veliki izbor, reditelj Đorđe Marjanović je pokušao da napravi predstavu u kojoj će univerzalne teme hipohondrije i lekarskog ošljarenja biti samo neobavezujući povod za zabavnu scensku igru.
U ostvarivanju ove namere, reditelj se trudio da komički efekat približi savremenom (prevashodno mladom) gledaocu, čiji se ukus gradio na različitim oblicima popularne zabave (filmske slepstik-komedije, televizijske serije, strip i sl.). Tako se dobila predstava koja se odlikuje svesnim komičkim hipertrofiranjem, u kojoj su svi likovi redukovani na krajnje groteskne karikature. Ovakva scenska stilizacija imala je puno utemeljenje u neobuzdano maštovitim kostimima Bojane Nikitović, a njen finalni rezultat zavisio je od komičarskog šarma i lakoće svakog pojedinačnog glumca (ulogu hipohondra Argana igrao je Boris Komnenić). (...)

Ivan Medenica, VREME, Beograd, 27. mart 2003.


Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs