"Troje" (Talking it over) je roman o preljubi... na engleski način, opsesivnoj i opasnoj u kome su date sve lepe strane ljubavi, ali i krivica, kajanje, strah i poricanje. Barns je, kao majstor humora i raskošne tehnike, napisao duhovit, zabavan, poučan i blago crnohumorni roman.
Geopoetika

Reč rediteljke
Uzbudljiva rašomonska priča o ljubavnom trouglu u kome svaki akter ima svoju, drugačiju, verziju svakog događaja. U vidu monologa, koji su vodilja cele drame, likovi iskazuju svoja osećanja, mišljenja i stavove. Prolazeći kroz krizu tridesetih, suo-čavaju se sa problemima nedovoljnog poznavanja sebe i drugih, zbog čega i dolazi do glavnog sukoba među njima.

Džulijen Barns pripada grupi rado čitanih i često prevođenih savremenih pisaca koji radnju svojih romana razvijaju metodom bliskim dramaturgiji filmskog scenarija (Nik Hornbi "High Fidelity", Toni Parsons "Čovek i dečak", itd). Pisac na jedan specifičan, crnohumorni način osvaja čitaoca (tj. gledaoca) baveći se temama koje se tiču svakog od nas: samoća, dosada svakodnevice, (be)smisao življenja, želja za uzvraćenom ljubavi. Izgleda da je došlo vreme da se na sceni ponovo nađu jednostavne životne priče.

Milena Pavlović

Iz štampe
DANAS
Život počinje euforično, a završava neumitno

Piše: Đorđe Lazin
Predstava "Troje" u režiji Milene Pavlović, na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, prema tekstu savremenog engleskog pisca Džulijena Barnsa, asocira na čuvenu izjavu Orsona Velsa - "Ista žena je uvek ista žena. Isto jelo nije uvek isto jelo". Reč je, naime, o lakoj feminističkoj obradi ove misli po kojoj je "isti muškarac uvek isti muškarac". Misao pledira na zgražavanje feministkinja, na "činjenicu" da isto jelo ne treba menjati (jer je ono uvek različito zbog različitih sastojaka od kojih se priprema), dok istu ženu treba povremeno menjati, jer je ona uvek ista bez obzira na upotrebu. Proizilazi da je prirodna radoznalost čoveka i njegova težnja za različitošću i istraživanjem opravdanje za preljubu i poligamiju (u značenju "da je poligamija jedna žena previše, a monogamija takođe"). U predstavi "Troje", dva muškarca i jedna žena (u nadahnutim kreacijama to su Nikola Đuričko, Milan Čučilović i Ljubinka Klarić) realizuju ovu ideju kroz neuspešno proživljavanje sopstvenih života. Dva prijatelja sreću ženu. Prvi koji joj prilazi zaljubljuje se i venčava sa njom, ali se nešto kasnije i drugi zaljubljuje u nju, kao i ona u njega. Žena zatim ostavlja prvog i udaje se za drugog, ali se onda prvi ponovo zaljubljuje u nju, kao i ona u njega. Žena onda ostavlja drugog i vraća se prvom i krug se tako zatvara sa besmislenim ishodom.

Ali, ovo nije samo drama o preljubi i ljubavi, krivici i kajanju, strahu i poricanju, samoći, dosadi i besmislenoj svakodnevici i krizi tridesetih, odnosno, ona je i sve to, ali samo na prvi pogled. U suštini, reč je o crnohumornoj igri ispričanoj na lak i veseo način, o traganju za sopstvenim identitetom i sopstvenom ličnošću, odnosno svojevrsna restauracija sopstvenih života glavnih junaka koja se završava neuspehom. Žena je po profesiji restaurator koji lepotu svog poziva nalazi u uzbuđenju koje oseća kada se iza prvobitne slike nakon restauracije pojavljuju obrisi neke druge slike, koja je ležala zarobljena gornjim slojevima boje. Šta je zapravo naslikano ispod, šta je suština i ko smo mi iza spoljašnje maske garderobe i stvarnosti, to je prava suština ovog komada i ideja koja vodi likove u ovoj drami. Žena koja voli muža iznenada i sa nevericom zapaža da se istovremeno zaljubljuje i u drugog (njegovog prijatelja). No, nije u pitanju samo ljubav (čak ne ni na prvom mestu), već znatiželja da se restaurira sopstveni život, da se odgonetne šta ima ispod stvarnosti, šta je prava slika, tačnije suština stvari i ko je onaj pravi koga čekamo.

"Kad se zaljubimo, skloni smo zaljubljivanju", izgovara neko u predstavi. Tako se žena vođena ovim porivom udaje za drugog (njihovog prijatelja), ali tu nije kraj. Potreba da se restaurira i ova nova stvarnost nagoni ženu da se ponovo zaljubi u prvog i ponovo uda za njega, čime se krug zatvara u besmislenoj i neuspešnoj varijanti. Naši napori su uzaludni. Ne možemo otkriti suštinu, ne znamo šta je prava slika i koliko boje restauracijom treba skinuti.

"Restaurator" je tragično zanimanje mogla bi da bude poruka ovog komada koji se, iako se sve vreme odvija kao laka, duhovita, razigrana i vedra igra, na kraju doživljava kao diskretna tragedija. Ne možemo uspeti u naporima da restauriramo sebe i sopstveni život i sa tim se moramo pomiriti. Život je kao invazija na Rusiju (govori setno jedan od dvojice muškaraca u predstavi) - počinje euforično i masovno, a završava polako i neumitno.




Izvor: http://www.bdp.rs