“Trkač” je priča o gluvom dobu puberteta. Junaci ove drame nalaze se u onoj najmučnijoj i najtragičnijoj tački tog životnog perioda kog se odrasli inače rado sećaju, u skladu sa svojom selektivnom memorijom i uz veliku pomoć netačne i licemerne sete. Uvek sam se pitao odakle ljudima ta benevolentna sentimentalnost pri sećanju na pubertet. Čega ima razgaljujućeg ili i ponajmanje ugodnog pri pomisli na životni period u kom se svakog jutra budiš sa pitanjima: ko sam ja? da li sam ja najružniji/najružnija? da li postoje pravi prijatelji, ili ću čitavog života biti sam/sama? ima li ičega na ovom svetu što mogu da radim sa makar minimalnim zadovoljstvom? da li ću ikada, ikada izgubiti nevinost? Uz veliki mentalni napor još uvek ne mogu da otkrijem ništa prijatno u sećanju na to životno doba.

Tekst Matijasa Andersona poseduje razoružavajuću iskrenost, iz njega su sve romantične laži o pubertetlijama i njihovoj svakodnevici proterane. Kriza identiteta, očajanje nepripadanja grupi, mučeništvo kroz koje prolazi onaj koji se razlikuje od drugih, prikazani su u punoj surovosti, u okrutnosti, koja je zamisliva samo kod bezmalo dokumentarističkog prikazivanja realnosti, kao što je to slučaj u “Trkaču’’.

Ovaj komad je potresna studija o međuljudskim odnosima unutar zatvorenog kruga dece koja su prinuđena da se svaki dan viđaju. Likovi “Trkača’’ tumaraju po školskim svlačionicama i učionicama kao da su u nekom čudnom, sartrovskom, ključu osuđena jedna na druge. U visoko naelektrisanoj atmosferi školskog dana fiskulture, koji su osmislili odrasli, i koji je, stoga, za one kojima je namenjen u svojoj suštini represivan, isplivavaju na površinu okrutni odnosi između onih koji imaju svoje usmerenje, i zbog toga su drugačiji i neomiljeni, i onih koji “gluvare’’ po ćoškovima školske “tamnice’’ spremni da svoje vreme ispune maltretiranjem svih koji im se i najmanje ne dopadaju. Relacije mučitelja i žrtvi deluju nam kao sistem naspramnih ogledala koja vraćaju odraze jedna drugima, koja se loptaju negativnom energijom čiji je izvor negde izvan tog začaranog sistema, u domovima koji kriju tajne o nasilju u porodici, ili razorenim brakovima. Izvor tog osećanja, koje poput nedokučive antimaterija promiče ovim komadom su ustvari odrasli, njihovi problemi i greške što se prenose kao “genetska devijacija’’ na potomstvo, zauvek darovano tim neželjenim i nepovratnim “poklonom’’. Jedini, ali vrlo upečatljiv, predstavnik tog sveprisutnog a nevidljivog sveta odraslih je Majka, lik koji je napisan tako da zadire u poetske sfere najzlobnijih ženskih likova dramske književnosti.

Ovaj komad i ova predstava ne nude rešenje za problem nasilja u školama, ali ga ogoljuju i otkrivaju njegove korene, njegove ljudske dimenzije. Duboko sam uveren da je istina katarzična i da dolazak do nje predstavlja obećanje nade.

Stevan Bodroža


Izvor: http://www.malopozoriste.co.rs