Režija: Jean-Baptiste Demarigny,
Glume: Aleksandar Milković, Ana Jovanović, Dalia Cox, Mirko Jokić, Stevan Stančević i Miodag Krstić
Scenografija i video: Sanja Maljković
Lutke: Mina Ledergerber
Kostim: Marija Tavčar
Muzika: Miodrag Krstić
Grafički dizajn: Sanja Karić

Produkcija: Kroz prozor # Fabrika, 2013.
O PREDSTAVI:

U doba futurizma, 1913. godine, Blez Sandrar piše poemu koja će predstavljati pravu revoluciju u savremenoj književnosti. Odu modernom svetu, brzom životu, mašinama. Poemu koja do tada nikad nije napisana i koju niko nikada više neće napisati. Sledeće godine izbija rat. Mašine melju ljude. Blez Sandrar u njemu gubi desnu ruku, ruku kojom piše.
Međutim, u ovoj poemi reč je o jednom drugom ratu. Godina je 1905, godina Prve ruske revolucije i rata sa Japanom na obali Pacifika. Blez, kome je tada bilo šesnaest godina, seda u voz, na put transsibirskom železnicom, sa krijumčarem nakita i Žanom, mladom francuskom prostitutkom. Putovanje će trajati više od tri nedelje. Tri nedelje u toku kojih nam pesnik prikazuje težak život redovnih putnika, kartaške igre i klađenje, grupu drumskih (železničkih) razbojnika i alkoholičara, ljubavne igre s lakim ženama i naposletku ogromno zadovoljstvo u skučenom vagonu koje svako oseća. A voz nezaustavljivo juri ka Istočnom frontu, dok u suprotnom smeru prolaze vagoni puni ranjenika. Blez se ne postavlja kao pesnik. Sam život je krajnje poetično iskustvo. Poetski čin sastoji se u nabrajanju stvari. U unošenju u stihove sveta koji ga prevazilazi i koji ga izaziva. Snaga Sandrarove poezije leži u njegovoj sposobnosti da pronađe lepotu tamo gde ona počiva. A to podrazumeva i zastrašujuću lepotu rata.
U multimedijalnoj predstavi u kojoj se pozorište ukršta s pesmom, muzikom, kabareom, videom, pozorištem senki i lutkarskim pozorištem, Kroz Prozor Fabrika prikazuje šarolik svet ove poeme. Različiti pozorišni postupci istovremeno podstiču kako jedinstvo tako i heterogenost poeme. Putem mnoštva izražajnih sredstava koja se u predstavi koriste, ostvaruju se pozorišne, vizuelne, koreografske, muzičke harmonije poeme.

Izvor:

U doba futurizma, 1913. godine, Blez Sandrar piše poemu koja će predstavljati pravu revoluciju u savremenoj književnosti. Odu modernom svetu, brzom životu, mašinama. Poemu koja do tada nikad nije napisana i koju niko nikada više neće napisati. Sledeće godine izbija rat. Mašine melju ljude. Blez Sandrar u njemu gubi desnu ruku, ruku kojom piše.
Međutim, u ovoj poemi reč je o jednom drugom ratu. Godina je 1905, godina Prve ruske revolucije i rata sa Japanom na obali Pacifika. Blez, kome je tada bilo šesnaest godina, seda u voz, na put transsibirskom železnicom, sa krijumčarem nakita i Žanom, mladom francuskom prostitutkom. Putovanje će trajati više od tri nedelje. Tri nedelje u toku kojih nam pesnik prikazuje težak život redovnih putnika, kartaške igre i klađenje, grupu drumskih (železničkih) razbojnika i alkoholičara, ljubavne igre s lakim ženama i naposletku ogromno zadovoljstvo u skučenom vagonu koje svako oseća. A voz nezaustavljivo juri ka Istočnom frontu, dok u suprotnom smeru prolaze vagoni puni ranjenika.
Blez se ne postavlja kao pesnik. Sam život je krajnje poetično iskustvo. Poetski čin sastoji se u nabrajanju stvari. U unošenju u stihove sveta koji ga prevazilazi i koji ga izaziva. Snaga Sandrarove poezije leži u njegovoj sposobnosti da pronađe lepotu tamo gde ona počiva. A to podrazumeva i zastrašujuću lepotu rata.

U multimedijalnoj predstavi u kojoj se pozorište ukršta s pesmom, muzikom, kabareom, videom, pozorištem senki i lutkarskim pozorištem, teaar Le Studio prikazuje šarolik svet ove poeme. Različiti pozorišni postupci istovremeno podstiču kako jedinstvo tako i heterogenost poeme. Putem mnoštva izražajnih sredstava koja se u predstavi koriste, ostvaruju se pozorišne, vizuelne, koreografske, muzičke harmonije poeme.



Izvor: http://lestudio.rs/#/portfolio/transsibirska-proza/