Transilvanija debitantski je komad Dragana Nikolića, koji upečatljivo i živopisno prati liniju domaće crne komedije obeleženu dramama Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića i Đorđa Milosavljevića. Reč je o ironičnom spoju primitivnih predrasuda, crtica iz "crne hronike" i lokalnih, etno mitova iz vlaškog, podunavskog kraja. Porodična zavada, šverc nafte, ubistva i "crna svadba" mešaju se sa željom za osvetom onostranih bića - duhova i vampira zbog nedoličnog ponašanja živih. Mentalitetski i apsurdi podneblja, produbljeni surovošću pograničnog života i specifičnim folklorom i sujeverjem, otvaraju drugačiju vizuru jednog posebnog sveta, čija shvatanja morala i časti, postaju paradigma opšteg stanja društva u kome živimo. Dragan Nikolić sa gorkim podsmehom slika izvitopereno društvo u kome je sve tudje prokleto, a sve naše ukleto, u kome se i prošle i buduće generacije hrane krvlju živih.

Reč reditelja
Kada je Dragoslav Mihajlović Mihiz prihvatio i preporučio komad "Radovan Treći" tadašnjeg studenta treće godine dramaturgije Dušana Kovačevića, on nije znao kakav će Kovačević biti pisac, ali je prepoznao da tu ima nečega. Možda mi upravo otkrivamo nekog novog Dušana Kovačevića, ko zna. Reč je o zaista darovitom piscu kome, istina, fali još zanatske veštine, ali je njegova priča, koja je takođe napisana na trećoj godini studija, vrlo zanimljiva i zanimljivo ispričana.

"Transilvanija" prati liniju komada Dušana Kovačevića, sadrži dosta nadnaravnih elemenata, ali na neki način ima i elemenata drame "Kamen za pod glavu" Milice Novković. Pri tom, "Transilvanija" je klasična krimi-priča posvećena jednoj bandi sa obale Dunava koju predvodi žena. Ta žena, zove se Velika, na ovom svetu ima dva pastorka i ljubavnika policajca. Na onom svetu srećemo njenu svekrvu, muža, kao i jednog policajca koji je stradao u nekoj akciji. Čak i na osnovu kratko ispričane priče jasno je da je reč o mešanju dva sveta, o susretu fikcije i realnosti posredstvom vlaških običaja koji su veoma zanimljivi. Prema onome što sam saznao, Vlasi imaju veoma neobičan odnos prema zagrobnom životu.

Pojednostavljeno govoreći, oni sasvim ozbiljno veruju da ljudi nastavljaju da žive posle smrti. To se vidi i po njihovom odnosu prema grobovima i grobnicama. Ceo taj kraj, naime, poznat je po gradnji velikih grobnica u koje oni stavljaju sve što je čoveku potrebno za život na ovom svetu - od nameštaja, kupatila, kuhinja do mobilnih telefona. I danas u tim krajevima povratnici iz pečalbe skoro paralelno prave kuće i grobnice.

U osnovi, to je jedna balkanska priča koja je, budući da je reč o Vlasima, još apsurdnija. Uvrnuta je i dovedena do krajnosti kada je reč o svireposti. Ovde ima ubistava kao kod Šekspira.

Milan Karadžić
Iz intervjua dnevniku "Blic"

Reč autora
Meni su vampiri bliska i draga bića. Kad sam probao da ih zamislim na sceni, shvatio sam da je njihova vrsta u sudaru sa našom, ljudskom vrstom, unapred izgubila svaku bitku. Mi smo gori i veći "vampiri" od ovih nevinih i arhaičnih mitskih bića, jer sisamo jedni druge.

Transilvanija je komad o tranziciji. Tranziciji iz sveta živih u svet mrtvih, iz sveta mrtvih u svet vampira, i na kraju iz sveta vampira eventualno ponovo u svet mrtvih. Kao prapostojbina Vlada Cepeša i mitska zemlja grofa Drakule, ona je meteafora za zemlju u kojoj bi srpski vampiri mogli naći svoj mir, kako oni željni Evrope kao hleba, tako i svi drugi.

Dragan Nikolić
pisac "Transilvanije"

Iz štampe
DANAS
Transrbija
Piše: Dragana Bošković

Budimo blagonakloni. Komad novog pisca Dragana Nikolića, studenta dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu tek je samo jedna od studentskih vežbi, uspelih naravno, jer se već može pouzdano naslutiti da je u pitanju pisac koji će negovati "zvuke rodnog kraja", u najpozitivnijem smislu. Dosta je već "europejaca", koji tretiraju "prozak generaciju", samo se događa na selu! Dragan Nikolić je autor koji se smelo uhvatio u koštac sa bićem u jeziku, onom kolokvijalnom, koji se ne govori ovde u Beogradu, nego tamo, ka rumunskoj granici. Nedaleko od nas.

Poigravanja sa onostranim je bilo (onoliko) u srpskoj prozi, pa i u drami. Posle "Srpske drame" Siniše Kovačevića, teško je napisati smislen komad o našima, sa ove i one strane. U Nikolićevom "vlaškom vesternu", boje vampira i, uopšte, svojte Save Savanovića, prvog srpskog vampira, branila je moćna Vesna Čipčić bojeći Starku mitskim verovanjem da zlo nije samo ružno i strašno već i zavodljivo, pohotno, strasno u svojoj nameri da odvuče čoveka tamo gde mu nije mesto. Lik Starke, je, možda, najslabije pozicioniran lik u "Transilvaniji". Trebalo je, eventualno, dati mnogo više prostora ovoj vampirki, da bi se pokazalo ono što je očigledna poruka ovog komada - da se, u ovoj našoj trans-zemljici, sve svodi na blato i zločin, a moralu nas uče oni koji su po definiciji zlotvori, do koske. Do krvi!

Marko Živić - Džeri, Starkin sin - i sam je mrtav, i iznenađen je time. Veoma opasna ideja. Možda će se, kao u Kafkinoj priči kada se neko budi kao bubašvaba, mnogi od nas, u ovoj Tran/silvaniji/Srbiji "probuditi prirodnom smrću", i to samo oni povlašćeni. Ostali će skončati od ruke neke Velike, kaubojskim ili nekim drugim metodama uklonjeni. I glad je Velika. Nema nikakve kaubojske pravde u gladi. Ništa se sirotinjom ne može zaslužiti, ma kako ona bila otmena. Ako čoveku to nije priziv.

Dakle, Velika - maćeha dvojice Džerijevih sinova (Vuk Kostić, Bojan i Nikola Rakočević, Nebojša) je "spakovala" i Starku (gurnula je u bunar) i Džerija (ugušila ga je jastukom). I sad pravi kuću, a prethodnu je spalila. Vojin Ćetković, Daglas, policijski inspektor, neka je vrsta njenog ljubavnika i poslovnog partnera u švercersko-kriminalnim radnjama.

Sve je, dakle, tu: i ubistvo iz niskih strasti, i švaleracija, i "šverc komerc"... Lažna ljubav, lažno požrtvovanje, lažna vlast koja nas štiti od istoga. Magda, Rumunka koja je tu i služavka i prostitutka - i buduća mlada, i pop svima, jer će jedina preživeti jake srpske krvne strasti - ona je, valjda, predstavnik te Evrope, u koju hrlimo. Kao, ima ona i nekih vrlina...

"Transilvanija" je komedija koju je, na svoj karakterističan način, Milan Karadžić razigrao i učinio smešnijom nego što je morala da bude. Za taj postupak, za pokušaj "vlaškog vesterna", nedostajalo je brzine u igri i boljih dramskih (komičnih) kopči u pojavljivanju likova, od reda veoma simpatičnih (priča o zlu, napominjemo opet). Izvrsna Nataša Ninković nosi ovu komediju u liku Kalamiti Džejn, ali na Dunavu. Koliko je verovatno da se ta dama, sa onom svekrvom, onim sinovima i onim mužem (i ljubavnikom) baš baci "s one strane Pekosa" i ponese kaubojske čizme, uslovnost je koju komediji dopuštamo. Ono što je stvarno proizvoljno u ovoj komediji (i zato je publika ne prati čitavim tokom priče sa istom pažnjom) su ona bolna opšta mesta koja su dečija bolest svakog pisca, i samo je pitanje koliko će da traju. Naš je osećaj da je Dragan Nikolić kvalitetan posmatrač i dobar dramski pripovedač. Od dramskog pripovedanja do dramske radnje, put je i kratak i dug. Ima izgleda da će kod Nikolića biti ova druga varijanta.

Dva sina, pastorka, takozvana brata, jer bi se "na jedan" poklali, Vuk Kostić i Nikola Rakočević, imaju potencijal za igru u paru, i to je evidentan kvalitet. Vojin Ćetković, ovoga puta ispoljava stvarni talenat za crnu komediju, koja je teška glumcima bez šarma. Ćetkoviću je, srećom, išla veoma lako. Milica Zarić, Magda, nekako je lik iz drugog komada. Nemuštim, neprostudiranim jezikom, skreće ka nekoj laganoj retardiranosti, a opet, ideje Magdine su sasvim filozofske. Marko Živić, Džeri, odličan je u svom trpnom mrtvačkom stanju, odlučan u akciji koja nema nade. Miki Damjanović kao Srećko, prosto nije imao ništa značajno da kaže, mada je lik interesantan i glumački dobro postavljen.

Ispuštena je prilika da se svetom mrtvih baci dupla senka (iako, oni po mitologiji nemaju senku) na žive, koji su živi samo privremeno, a oni prvi su takvi zauvek. A svi zajedno sanjaju isti, tranzicioni, transilvanijski, srpski san - da koknu onog koji stoji na putu ispunjenju njihovih (niskih) strasti.

Ako je i za komediju, mnogo je. Kao poruka.

Ovom kritičaru se dopao Nikolićev komad. Nov je na neki stari način. I trebalo bi da mladi pisac nastavi u istom smeru, u izučavanju onoga što nas se duboko tiče, a mnogi od toga beže, u tuđe metafore. Ovo je, u tom smislu, zanimljiv i častan pokušaj.

Izvor: http://www.bdp.rs