Tako je moralo biti je drama o moralnom padu i krahu ideala. To je priča o procesu moralne degradacije u svetu koji je praktičan u kojem je svaki dodir s novcem problematičan, a ljubav onemogućena. U maniru balkanskog fin de siecla oštro je oslikana činovnička nadmenost, lenjost i bonvivanske sklonosti, udvorirčko ponašanje, prostakluk bogatih, njihova primitivnost i grubost. Bonvivanska žovijalnost, naduvenost – to su omiljeni predmeti Nušićevog podsmeha. U drami Tako je moralo biti Nušić izuzetno nema nikakvih simpatija za amoralni vitalizam svoje sredine. Amoralnost je ovde prikazana kao deo građanskog načina života. Upotreba dece ili supružnika da bi se ostvario uspeh i prestiž, normalna je pojava u nušićevskom Beogradu. A kada su u pitanju pare sva sredstva su dozvoljena. Prevare, izdaje, spletke, preljube svakodnevica su građanskog urbanog Beograda, ali ne samo Beograda već i cele kapitalističke Evrope koja se zahuktala u industrijalizaciji, razarajući patrijahalne modele. Mi nemao na čemu da gradimo nove režije Nušićevih drama do na slici društvenih odnosa ondašnjih i sadašnjih. Veliki je izazov za savremenu režiju da se pokaže da su Nušić dramatičar i Nušić komediograf zapravo isti čovek. Pisac jednog raskošnog talenta, jedno pozorišno biće.

EGON SAVIN
(odlomak iz programa predstave Tako je moralo biti)

KRITIKE
STERIJANAC
Egon Savin, reditelj i profesor režije, tumačeći domaći tekst, uvek pokušava da u njemu, scenskim sredstvima, istraži ono duboko lokalno, da bi bilo i univerzalno... "Tako je moralo biti", u najnovijem Savinovom viđenju, je Ibzen na srpski način.
Anita Mančić, kao Jela, bila je stvarna heroina, koja pati zbog svoje neuviđavnosti i sve čini prekasno i u nevreme. To će, kao u svakoj aristotelijanski dobroj drami, platiti glavom. Frivolna premijerna publika je listom pustila suzu na scenu njene slabosti u kojoj Đorđe, njen suprug, nema snage da se izbori ni sa ljubavlju, ni sa čašću. Pa, ni sa životom. Lepa emocija u gledalištu i neverovatan događaj za ovaj bezosećajan grad.
Nebojša Dugalić, Đorđe, domaćinski euforičan, plebejski zaljubljen, skorojevićski široke ruke, dok ga stric (odličan Miša Janketić) ne opomene sopstvenih korena i "tragičke krivice predaka"... Njegova završna scena... dostojna je najvećih tragičara
Vojin Ćetković je vrlo tačno podeljen za ulogu Nestorovića, bivšeg verenika Jelinog, od kojeg ona, tražeći mu sumu koja pokriva Đorđev dug, dobija i to i svoj greh. Ćetković je suzdržano, sa građanskim skrupulama, odigrao Nestorovića kao čoveka koji ne uzima rado ono što mu se daje. No, životna je okolnost da često ne upravljamo događajima! To što se njegovim oproštajem od Jele završava komad, dobar je Savinov akcenat koji dodaje na tasu emocija i opravdava ih.
Predrag Ejdus, kao Jelin otac, bio je ona dobro odmerena protivteža ozbiljnosti događaja koji je opisan.
Miodrag Radovanović je bio boja vremena i stanje srpskog duha, ništa pozitivno, ali istinito.
Angelina Atlagić je, kao obično, uz dirljivi rediteljev izbor lokalne muzike, rekonstruisala scensko događanje do uverljivosti i simbola, što je težak poduhvat.
Dragana Bošković, Danas, 8. jun 2007.

ZA ROMANTIČNE DUŠE
U Nušićevom komadu Savin je prepoznao ono što je tražio u „Šumi” A. Ostrovskog: moć novca i nemoć, krhkost, dramu ljubavi. Srećom, ovaj sukob nije jednosmerna, jednobojna, ni crno-bela igra, ni pamfletski moralizam.
O ovoj protivurečnoj, žestokoj i varljivoj strasti, koja svet pokreće, pali, spaja i razdvaja, Egon Savin, i glumačka ekipa: Anita Mančić, Predrag Ejdus, Nebojša Dugalić, Miodrag Radovanović, Mihailo Janketić, Vojin Ćetković, Radmila Radovanović, Jelena Petrović, Radovan Vujović, Ana Simić, Ivan Pantović – razmišljaju trezveno, kontrolisano, ali bez lakog otklona, skrivanja i prelivanja u komično, ironijsko, parodijsko.
Jelin muž Đorđe, Nebojše Dugalića, zaljubljen i slab, sa kompleksom provincijalca, popustljiv i predusretljiv, daleko od zbilje života ili njegov stric, učitelj bez iluzija o ljudima i ljubavima, pregnantnog, gorkog i brižnog Obrada Mihaila Janketića. Ljubomir Nestorović Vojina Ćetkovića, zagonetna minulost u belom, i dospevanje u crnom, ni posve romantična, ni grubo koristoljubiva duša koja naplaćuje račune i nestaje. Pa stari, mlađi i mladi Nedeljkovići, tata Jakov Predraga Ejdusa, vazda u novčanim neprilikama, ali nikad bez humora i zavodljive samoironije, Jela koja krivicom, ogrešenjem, osvaja svest i dimenzije dramatične persone, izvanredne Anite Mančić. Mirisi i zvona starog pozorišnog sveta i cveća, koje je Egon Savin prepoznao i uspeo da vaspostavi bez emotivne estradnosti, nepatvoreno, sa prizivanjem emocije koja misli i pita.
Ljubav, osobito stara ljubav, ma kako to razumeli, zaborava nema, i Savin taj zaborav ne želi. Volite se, i budite srećni! Ko se danas još usuđuje da izgovori ovu jednostavnu rečenicu! Predstava koju možete preporučiti prijateljima.
Muharem Pervić, Politika, 8. jun 2007.

Izvor: http://www.jdp.rs