U doba relativizovanja svega, kao i opšte racionalnosti tržišta, komadu Skakavci pripada uloga da se pomoću estetike rizika bavi ekstremima emocija koje uvek sadrže i mogućnost kršenja povredjenih tabua. To se kršenje odvija onda, kada se od gledalaca očekuje da uspostave neki odnos prema onome što se dogadja u njihovom prisustvu, dakle onda kada više nema sigurnog odmaka za koji se činilo da osigurava estetsku razliku izmedju gledališta i pozornice. Upravo stvarnost ovog komada, činjenica da se poigrava tom granicom, predodredjuje ga za delovanje u kome se ne formuliše neka »etička« stvarnost, već dolazi do situacije u kojoj se gledalac suočava sa bezdanim strahom od starenja ali i od starosti. Tako postaje još jednom očigledno da ovaj komad dostiže svoju estetsku i etičku stvarnost realizacijom užasa, povredom osećaja, dezorijentisanošću koji upravo posredstvom dogadjaja i postupaka koji se čine »nenormalnima«, asocijalnim ili ciničnim, suočava gledaoca sa njegovom sopstvenom prisutnošću, pritom ne uskraćujući mu ni šok prepoznavanja, ni zabavu, ni bol, ni zadovoljstvo.

Dr Aleksandra Jovićević (Iz Programa za predstavu Skakavci)

KRITIKE
O starosti, o smrti

... Uspela u svakom pogledu, i s formalnog, i sa suštinskog stanovišta, predstava na kojoj se igraju «Skakavci» krupan je dogadjaj u našem pozorišnom životu, plodonosan je susret dve u njemu trenutno vodeće stvaralačke ličnosti, Biljane Srbljanović, koja je napisala svoju do sada možda najuspeliju dramu i Dejana Mijača, čiji je opus upotpunjen još jednim studioznim rediteljskim radom.

Vladimir Stamenković, NIN, 5. maj 2005.

Lako bi bilo reći za novi komad Biljane Srbljanović da na neki način predstavlja Porodične priče ispričane jezikom Amerike, drugi deo. Lako, ali nepravedno. Jer Skakavci predstavljaju još jedan veliki pomak u već zadiljujućoj karijeri našeg najpoznatijeg dramskog pisca. ... Reditelj je uspeo, uz pomoć nadahnutog ansambla, da provuče i jednu gotovo iznenadjujuću notu, jedan nov kvalitet u dramama Biljane Srbljanović. To je nežnost koja svoje uporište nalazi u razumevanju ljudske prirode. Verovatno najbolja predstava nastala kod nas po tekstu Biljane Srblajnović.

Boban Jevtić, Yellow Cab, maj 2005.

Čovek, kako to danas zvuči

... Izvan trena, izvan savremenosti kao realnosti, u tlapnjama o onome što je bilo, ili može doći, život je odlaganje, zavaravanje, igra ukopavanja i zakopavanja, puko i jadno manevrisanje. «Bolan zdrava nosio». Tu gde brbljanje zamenjuje delanje, carstvo je starosti kao stanje duha. Nema druge: za svoj život se moraš boriti sam. Ništa, ili gotovo ništa, ne pada sa neba, niti će bogata državna lutrija građane učiniti bogatijim. Pusti starce i njihove priče, kazivanja i nasledstva, staru očevu štednju, zasluge, pa i krivice. Raditi, raditi, i samo raditi, poručuje nam evropeizirana i oštroumna spisateljica. «Skakavci» su dobar, možda i najbolji komad Biljane Srbljanović.

Ligu staraca, akademika Ignajtovića, gospodina Simića i gospodju Petrović, sa dubokim osećanjem napuštenosti, tajnih krivica i staračke uniženosti, tumačili su Miodrag Radovanović, Rade Marković, Nikola Simić i Renata Ulmanski. Ubitačnu samoživost ženskog, materinskog i bračnog mraka, maestralno su tumačile Aleksandra Janković, Jasmina Avramović, Maša Dakić. Mušku muku, nemoć, slabost i pritvorstvo, moćno su otelotvorili Boris Isaković, Voja Brajović i Svetozar Cvetković. Nadeždu, ili život kako padne, uprkos svemu, lep i jedini, neodoljivo tumači Isidora Minić...

Dejan Mijač je bio pravi čovek za ovu gorku, cinično-ironičnu dramu. Iznijansirani likovi i odnosi, svet kao mučnina, plitka voda u kojoj se sitne i krupnije ribe razjedaju. Dar za život, to je ono što im nedostaje. Lucidna, duhovita, iskričava, zrelo duboko smišljena predstava. Predeo slikan skakvcima koji su pojeli, i nastavljaju da jedu najlepše godine mladosti. Mladosti koja se iz dana u dan osvaja.

Muharem Pervić, Politika 28. april 2005.

Veseli komad o umiranju

... Društvena kritika ovde nije dominantna, a autorka nikome ne sudi; ona samo, poput Čehova (eto pore?enja koje će je izludeti!) prikazuje, razume, a možda i voli svoje junake koji imaju dosta mizeran ljudski sadržaj. I sam sukob generacija nije toliko bitan u odnosu na jednu neuporedivo veću temu koja prožima sudbine svih junaka; to je tema starenja i suočavanja sa smrću. S izuzetkom Nadežde, tog gotovo simboličnog lika, svi ostali se suočavaju , i to neuspešno, s različitim oblicima umiranja: demencijom, društvenim zaboravom, nebrigom rodjene dece, gubitkom mladalačke lepote... U prikazu te najveće životne bitke, koja je unapred izgubljena, Biljana je surovija nego kiad; ova tvrdnja je samo polovično tačna, jer se , paralelno sa surovošću, razvija i neka dirljiva nežnost koja, u katalogu brojnih vrednosti ove drame, ipak izbija na prvo mesto. ...

Mijač je najveći rezultat postigao u radu s glumcima, u artikulaciji dramske radnje koja je, u njegovom vidjenju, dobila gustinu klasičnog komada i neki čehovljevski spoj ironije i emocionalnosti. Tako se, recimo, u predstavi prepoznaje nešto što u čitanju može da nam promakne; ovde, ipak, postoji glavni lik i to je Nadežda, koju je Isidora Minić igrala tačno i uverljivo, kao otvorenu, životnu i zdravu, ali nekako tužnu osobu. Njen partner Vojislav Brajović je ubedljivo i sa osećanjem mere doneo lik «televizijske ikone» Maksa, koji se ozbiljno i temeljno bavi sobom. U «seniorskoj kategoriji» izdvojili su se odlična Renata Ulmanski (Gdja Petrović), koja je u potresnoj nemoj sceni sublimisala svu muku roditeljstva i sav čemer starosti, i Nikola Simić koji je, u svedenom i blago komičnom izrazu, tumačio G. Simića kao tužnog kandidata za akademika i usahlog starca sa još pokojom neusahlom ambicijom i (ljubavnom) željom.

U «kategoriji juniora» (krajnje uslovno odredjenje), isticali su se Boris Isaković kao Milan, čovek koji čezne da ga porodica prihvati i poštuje, iako prema njima i prema sebi oseća gadjenje, i Maša Dakić u odličnom, plastičnom prikazu Alegre, deteta-monstruma koje budi snažnu želju da mu zavrnete šiju... Nepravdeno bi bilo preskočiti i bilo kog drugog glumca; Aleksandru Janković kao izafektiranu, sebičnu i priglupu Dadu, Jasminu Avramović kao oporu i nesrećnu Žanu, Radeta Markovića kao senilnog G. Jovića, Miodraga Radovanovića kao propošnog G. Ignjatovića i Svetozara Cvetkovića kao Fredija.

Ivan Medenica, Vreme, 5. maj 2005.

Izvor: http://www.jdp.rs