KRITIKE
... Ali ipak, klinci su klinci, i pisac Milena Marković i reditelj Slobodan Unkovski nam "ekipu" predstavljaju, pre svega, kao celinu, kao generacijski slučaj sa malim razlikama u temperamentu, fizičkom izgledu, odgoju i ophođenju. Bezezlenost podvučena rediteljskom ironijom. Romatnične pesmice, šlageri davnog, mirnog, divnog doba! Ali i vuk koji na ovcu svoje pravo ima! ...
Na ovoj ironijom tkanoj paraleli izmedu odrastanja u "kućici cveća" i usred "ratnog vihora" ... Slobodan Unkovski temelji i razvija dramu Šine Milene Marković.

Pretpostavlja se, zapravo, da svi znaju o čmu je reč. Iz golemog negativnog iskustva koje delimo, Milena Marković je izvukla nekoliko manje-više poznatih, ali upečatljivih slika, fragmenata. Da sve to ne bi delovalo odviše siromašno, jednobojno i jednolično, crno pa crno, postarali su se reditelj i glumci koji su u predstavu uneli ličnu volju za igrom i prevazilazˇenjem, setu i blagi podsmeh, distancu.
"Ratničke i druge igre" Muharem Pervić, Politika

Najnovija predstava JDP Šine ima velike izglede ne samo da bude značajno ostvarenje svoga doba već i da preraste u njegovo obeležje. Svojim komadom Milena Marković, naime, inteligentno obuhvata ovo-vreme, i naravno, njegove ljude. Tačnije, grupu mladića i devojaka, (bez ličnog imena), praćenih počev od najlepšeg dačkog doba, ovde shvaćenog kao regrutni centar za paćenike, potom njihov hod kroz društvene modele zajedništva, poput srednje škole i služenja vojnog roka ili grupe organizovanih navijača do njihovog neposrednog učešća u ratu i povratka kući. Reč je, dakle, o nizu zaokruženih slika iz istorije jedne (tačno odredene) generacije, impregniranih nasiljem kao osnovnim obeležjem.

Željko Jovanović, Blic

... Reditelj je mučne scene u kojima je opisana svakodnevnica grupe mladih ljudi s pojačanom agresivnošću, s ratnim iskustvom koje ih pretvara u opasne osobe prikazao sa distance, povremeno u teatralizovanoj formi, često u ironičnoj optici. Ali, karakter te predstave je pre svega odredjivala aktivna uloga muzicke komponente u dramskoj radnji. U suštini, ironičan pristup junacima je neprestano upozoravao da oni ne mogu biti baš toliko opaki koliko izgledaju, a pesme i muzika uglavnom iz osamdesetih godina prošlog stoleća unosili su u zbivanje i sadržaje s čovečnijim, duhovnijim tonom. I jedno, i drugo, postavljalo je granice plotnom, neumerenoj romantizaciji zla, koji dominiraju u naturalističkoj umetnosti, unosilo je u priču više ljudskosti, veći stepen životne uverljivosti... tako je komad Milene Marković Šine transponovan u predstavu, koja će verovatno postati kultna za mlade generacije, a koja bi one starije u publici trebalo da navede da se upitaju šta su u prošlosti uradili, šta propustili da učine da svet oko nas bude bolji nego što jeste.

Vladimir Stamenković, “Primalni prizori", NIN


Izvor: http://www.jdp.rs