NEMA NAGONA BEZ SLOBODE ALI NI SLOBODE BEZ NAGONA

(V. FRANKL)

(Svaki dramski tekst, kao i Seksualne neuroze naših roditelja, izaziva kod čitaoca misaoni asocijativni sistem koji ne mora biti u vezi sa rediteljskom koncepcijom i scenskim ostvarenjem. Zbog toga su tekst drame i tekst predstave dva stvaralačka rezultata zasebnih vrednosti. Ovaj napis o neurozi uopšte, podstaknut je dramskim tekstom, a kako ga je scenski tumačila rediteljka Tatjana Mandić Rigonat zajedno sa glumačkim ansamblom, videćemo večeras.)
Poznato je iz psihološke literature da neurotične ličnosti nisu u stanju da usklade sopstvene težnje sa zahtevima okoline, iako im odnos sa realnošću nije poremećen kao kod psihoza. Zbog toga neurotična ličnost živi pod pritiskom emocionalne napetosti, straha, depresije i drugih psihopatoloških smetnji. Ova pojava poremećaja psihičke strukture poznata je još iz antičkog doba a u današnjem dobu, moglo bi se reći da skoro ne postoji ličnost koja u izvesnoj meri nije neurotizirana.
Postoji i tzv. neurotični karakter koji se odlikuje osećanjem inferiornosti a ispoljava se kroz agresivnost, histeriju i potrebu za samokažnjavanjem. Ovakve ličnosti imaju rigidan ego a prisutna je i izvesna rascepljenost bića koja se u odnosu na sopstvenu seksualnost iskazuje kroz lažni moral. Neurotičan čovek je i otuđen čovek. (Otuđena osoba nije u kontaktu sa samom sobom kao što nije u kontaktu ni sa drugim osobama. Ona doživljava sebe kao što se doživljavaju stvari, čulima i zdravim razumom, ali ne uspostavlja produktivnu vezu sa samom sobom i spoljnim svetom – Erih From). Psihoanalitičar Karen Hornaj, koja se bavila fenomenom otuđenja, smatra da je to proces koji sakati čovekovu ličnost, onemogućavajući razvoj i u njemu mogućnost čoveka da upozna svoje pravo Ja. Rascepljen neurozom, takav čovek ima sukob između onoga što jeste i onoga što pod pritiskom neuroze – on mora da bude. Kad ga stvarnost demantuje, on doživljava sebe kao bezvredno biće.
Frojd je začetak neuroze kao bolesti, video u detinjstvu. (Uzroci mogu biti razni, a jedan od uzroka je nemanje pravog autoriteta tokom razvoja, odnosno čvrstog merila za dobro i zlo, ružno i lepo, dozvoljeno i zabranjeno). Alfred Adler je neurozu takođe smatrao bolesnom pojavom, međutim, za Karla Gustava Junga, neuroza nije savim negativna, budući da ona nosi poruku punu smisla za čoveka. Čovek može, suočavajući se sa svojim neurozom na adekvatan način, da otpočne proces osvešćivanja svojih nesvesnih delova, integrišući međusobno protivrečne slojeve bića. To je, po Jungu, put do uspostavljanja celovite ličnosti, što je cilj individuacije. Ali, do toga nije moguće doći i bez intimnog oslobađanja ličnosti od poistovećivanja sa Personom – društvenom maskom koja čoveka štiti od društvenih povreda, ali je pogubna za svaki razvoj ukoliko čovek svoje Ja poistoveti sa njom. Slično stanovište Jungovom ima i Karl Jaspers koji smatra da cilj psihoterapije nije dovoljan ukoliko od čoveka stvara takozvano sasvim zdravo biće. To vodi stvaranju konformističkih ličnosti koje više nisu ni zainteresovane za smisao svoje egzistencije.
Čovek ima suštinsku potrebu za slobodom i smatra se da „kad god je lična sloboda ukinuta, nastaje kompenzacija time što ljudi svojim najnižim impulsima streme ka slobodi. Otud proističu nastrane forme, nezasitost, zavist, orgijanje, gramzivost“. Tek razvijena ličnost doseže do erotizma koji je suprotan svemu onome što je u vezi sa razmnožavanjem; erotizam pripada području seksualnosti, ali je prevazilazi.
Po Stekelu (i ne samo po njemu), prava ljubav je lek koji sve leči. A u vezi sa ljubavlju inspirativan je i čuveni dijalog između Sokrata i Diotime. Na Sokratovo pitanje: Ko je savršeniji, onaj koji voli ili onaj koji je voljen, Diotima odgovara: Onaj koji voli jer je u njemu prisutno božanstvo.

Sanja Živanović


Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs