Sam kraj sveta, po tekstu Žan Lik Lagarsa, predstava je "društvenih ugovora", njihove "neuspešnosti" koja se izvodi pred/za publiku. Osnova postavke su govorni mehanizmi, bihevioralne matrice, koje se nude kao snažniji pokretači od same motivacije likova. Drama u klasičnom pozorišnom smislu izmiče, ostaje neizgovorena, u naznakama ili tragovima, zapinjanjima, dok je ono što o(p)staje društveni stroj.

Postavka ovog komada zasniva se na principima postdramskog teatra (Lehmann), pre svega ’izostavljenog tumačenja’ to jest ’dokinute semiotike’. Centar ’događaja’ pomeren je sa pozornice u polje dinamične komunikacijske razmene na relaciji scena – publika, pogled je aktiviran, gledalac/gledateljka je taj/ta koji/koja dovršava predstavu, igra zahteva neprestano ’kadriranje’ pogledom. Postupci autorskog tima predstave Sam kraj sveta nose ozbiljnu nameru re-artikulacije lokalnog pozorišnog prostora, pre svega problematizovanja dominantnog ’predstavljačkog’ modela, ideologije uređene mikroceline kao i zatvorenih društvenih identiteta. Umesto toga nudi se struktura otvorena za čitanje, disfunkcionalna i neprikladna.

Vlatko Ilić

KRITIKE
Zaborav za kojim ćemo zažaliti

U svojoj drami "Sam kraj sveta" Žan Lik Lagars je prikazao najpotresniju i najtragičniju apokaliptičku sliku savremenog čoveka. Kroz suptilnu dramsku analizu jedne građanske porodice, "naslednice francuskih kraljeva", i kroz analizu njihovih ljudskih i porodičnih odnosa, ovaj veliki naslednik Beketa i Kamija, uspeva da izvrši dekonstrukciju klasične građanske drame uvodeći u nju elemente moderne drame - otuđenje, apsurd, nepostojanje dodira, ni komunikacije - pojačavajući tako do kraja osećanje patnje, stradanja i smrti... Pred nama su najbliži članovi porodice, koji posle mnogo godina, u jednom kratkom susretu, pokušavaju očajnički da se ponovo prepoznaju i približe. Oni se više ne poznaju, oni se ne vole, oni su potpuni stranci...

U ovom artificijelnom susretu Lagars je pokazao čitavu istoriju i sve mitove savremenog sveta. On brižljivo bira i menja emotivne i intelektualne rakurse. Slažu se prizori, slike, trenuci, tišina i reči. Duge monologe smenjuju kratki dijalozi. Lagars sugeriše i produbljuje osećanje potpune usamljenosti i otuđenosti u datoj situaciji. U ovom svetu bez ljubavi nema potrebe za nuklearnom, prirodnom, ili bilo kojom drugom katastrofom izazvanom spolja. Čovek se rastače sam u strahu i drhtanju. Bez krika.
Ovaj Lagarsov molitveni vapaj, poetski oratorijum, ili šapat na samrtnoj postelji, čudesno uobličen u jednu veliku i ispovednu dramu, potresno odjekuje vaseljenom.
Na kraju svoje drame on nas podseća da život ne prolazi, već samo prelazi u zaborav za kojim ćemo zažaliti.

Milica Novković

Izvor: http://www.malopozoriste.co.rs