Romansa? Da, ali montipajtonovska. Zamislite sudnicu, gospodina tužioca – homoseksualca, gospodina ćelavog branioca, gospodina „našminkanog“ optuženog koji je evidentno kriv, ali da li za to ima dokaza? Tu je svakako i gospodin sudija, predoziran lekovima zbog čega je pospan i ima kijavicu, groteskni sudski poslužitelja itd. Srećom, oni ne govore jezikom čiji naziv je grozna kovanica i skraćenica zvana be-ha -es, inače biste mogli pomisliti da je reč o pozoristu iz Haga. Mada, da budem potpuno iskrena, zadržavajući se samo i iskljičuvo na teatarskom nivou, predstave iz Haga su mi ponekad mnogo zanimljivije od nekih predstava koje sam nedavno gledala u pozorištu (izvinjavam se barbelu iliti „barbarelu“ - kako se često čuje u običnom, da ne kažem prostom narodu, psima i deci). Dakle, to zbog čega je u ovoj predstavi okrivljeni okrivljen, teško je pratiti, ali da je kriv - to je sigurno, kao i da je njegov branilac podmitljiv, gle čuda! Ipak između njih će doći do rasprave jer je prvi Jevrejin, a drugi katolik i to će se kao tema nametnuti i u sudnici. Inventivni sudija, (tumači ga Boris Komnenic) kome su promenili lek , ali je i dalje predoziran pa je sklon halucinacijama, dolazi do suštinskog pitanja na koje treba da odgovore branilac i optuženi : da li je Šekspir bio Jevrejin, ili možda homoseksualac? Za branioca je ipak najvažnija stvar mir na Bliskom istoku, pa će i to postati tema za razmatranje u sudnici. Tužilac homoseksualac , relaksira se od stresnog posla vežbajuci jogu, a njegova lična romansa će u jedom trenutku dospeti u centar pažnje, u sudnicu, gde će se on naći u ulozi optuženog. Igrom slučaja, otkriva se da su braniočev partner i optuženi s početka priče – u nekoj vrsti veze. Trenutak istine za sve učesnike, pokazaće da su i oni ipak samo ljudi, svako sa svojim greškama i krivicom. Međutim, romansa je ipak romansa i to će i ostati. „ Ne razumiješ ti to druže sudija!“

Drama „Romansa“ Dejvida Memeta, dobitnika Pulicerove nagrade, bučna je i žestoka komedija u sudnici koja se na veseli način ruga svima, od advokata i sudija, preko Arapa i Jevreja, do homoseksualaca i kiropraktičara.

Vreme je polenskih alergija i sudija u sudnici guta antihistaminike. Sluša iskaz kiropraktičara Jevrejina, koji je lažov, ako je verovati njegovom braniocu – antisemiti. Tužilac je homoseksualac koji se posvađao sa svojim ljubavnikom, koji se u sudnici pojavljuje u tangama sa leopard šarom. A za sve to vreme traje bliskoistočna mirovna konferencija. Majstorski vladajući sudskim žargonom, Dejvid Memet stvara mikrokosmos u kome se besramno ulagivanje, sitne predrasude i plemeniti aparat reda i zakona degenerišu u raspojasanu profanost.

ReČ REDITELJA
Smešten u prostor konvencionalne sudnice, Memetov komad ima podjednako malo veze sa pravosudjem koliko i sa romansom iz njegovog naslova.

Iako smo sve vreme posmatrači bizarnog kafkijanski intoniranog besmislenog sudskog procesa koji nam autor, zapravo, ni ne razjašnjava,a koji se odvija u senci velike bliskoistočne mirovne konferencije, mi postepeno postajemo svedoci potpunog raspada bazičnih humanističkih vrednosti samodovoljne savremene civilizacije i njenog licemernog sistema vrednosti koji je iznedrio načelo političke korektnosti, ali ga uopšte ne poštuje. David Mamet je u svom komadu dodirnuo sve neuralgične tačke savremenih zapadnih društava (zapadno u ovom slučaju nije geografska već kulturološka odrednica) u kojima je postalo važnije to kako se o nečemu govori nego kako se postupa. Drugim rečima, ovo je briljantna farsa o političkoj korektnosti, napisana veoma politički nekorektno, tačnije upravo onim nasilnim i primitivnim rečnikom koji je u svakodnevnoj upotrebi svuda oko nas. Sudnica, koja bi trebalo da bude mesto odbrane temeljnih gradjanskih vrednosti i prava, tako postaje djubrište isključivih političkih, rasnih, religijskih i seksualnih opredeljenja karaktera koje Mamet svodi na nivo arhetipova, tačnije socijalnih funkcija, ukidajući im individualne psihološke karakteristike. Ove groteskne figure koje povremeno podsećaju na gradjane South Parka, zapravo predstavljaju današnjeg čoveka obuzetog sobom i kontaminiranog bezbrojnim predrasudama prema svemu što je drugačije.

Birajući komičnu farsu kao žanrovski kod svoje drame, autor stavlja reditelja pred složeni zadatak da ismevajući kritikuje pojave kao što su homofobija, antisemitizam, konzervativizam, fašizam, korupcija... Iako je komad originalno smešten u američku sudnicu, ne možemo reći da nam sve ovo ne zvuči poznato. Na žalost.

Anja Suša

Izvor: http://www.bdp.rs