Mladog Kiša sve je zadesilo - progon, rat i seobe. Pisac je rekao da “istorija nije nikakva ‘učiteljica života’, nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota”. Uvek je bilo tako, tako će uvek i biti. Književnost je opet pokušaj da se stvarima nadje neko mesto, da se uspostavi jedan logičan sistem vrednosti, makar prividan. Književnost ostavlja prostor za jedan smisleniji pogled na život, prostor za nadu. Kao i pozorište.

Otkud ideja o dramatizaciji? Na prvi pogled moglo bi se reći da Kišova proza, baš zbog svoje raspričanosti i verbalnih vatrometa nije zahvalna za pozorišno ‘oživljavanje’. A ipak, Kišovi junaci ili anti-junaci toliko su opipljivi da čitalac sve vreme ima utisak da se nalazi u sobi sa njima i da ih neprimećen iz prikrajka posmatra. Kiš se bavi misterijom života, kao i pozorište. On priča o tome kako je u isto vreme i nepodnošljivo teško i lepo biti Čovekom.

Ana Djorodjević
(preuzeto iz programa predstave Red vožnje Andreasa Sama)

KRITIKE
Moram da priznam da toliko precizne igre i svežih a nepretencioznih scenskih rešenja nisam skoro video na našim scenama. I glumačka igra i scenski prostor i mizanscen i svetlo i muzika i ritam predstave i tišine i nežnosti i napetosti i pijanstva i sećanja… Sve to je “radilo” na sceni da bi se mi gledaoci setili svega što smo ikad culi o Kišu, šta smo od njega čitali, ali – i sta smo mi sami ikad rekli ili uradili vezano za odrastanje i posmatranje, vezano za neostvarene i neostvarive Donkihotske čežnje izgubljene u dalekim izmaglicama tlapnje i žudnje… I o svemu što vas tišti i o svemu što ste mislili da treba da se setite o sebi i svetu… Mlada rediteljka umela je da glumce – mlade Vanju Ejdus, Tamaru Krcunović i Gorana Jevtića, kao i starije – Jasminu Avramović i Dubravka Jovanovića, ubedi da i sami tragaju po nekim novim i nepoznatim ritmovima samo njima znane istine o sećanju i saznanju. I davno nisu tako skladno i estetski čisto a glumački zrelo igrali svi na sceni kao na ovoj maloj novoj sceni u predstavi po romanu Bašta, pepeo Danila Kiša. A sve to u izvanredno duhovitoj i funkcionalnoj – nimalo opisnoj i nimalo opširnoj scenograafiji Vesne Popović. Eto – sve u svemu – svih nekoliko dogadjaja kojima smo sinoć prisusutvovali u Jugoslobvenskom dramskom pozorištu – bili su OČARAVAJUĆI. Čestitam!

Goran Cvetković, Beograd 2.februar 2005.godine

Beograd je nedavno dobio novu scenu. Studio Jugoslovenskog dramskog poziršta zamišljen je kao prostor za laboratorijski rad, istraživanje drugačijih formi, artikulisanje i razvijanje novih autorskih rukopisa. Bitno je da se ovakav prostor pojavio u okviru jedne značajne repertoarske kuće, jer je bilo krajnje vreme da shvatimo da umetničke rizike treba institucionalno zaštiti, a ne prepustiti nesigurnom i neadekvatno postavljenom modelu alternativnog pozorišta .... Rešenje s koferima nije samo efektno tehničko sredstvo za organizaciju i promenu prostora, ono deseže i nivo onoga što, prilično pretenciozno i krajnje rogobatno nazivamo «globalnom metaforom» predstave ... Goran Jevtić je imao i neke uspele lirske prizore, kao što su oni s ocem ili s dečakovom simpatijom Julijom, koju je igrala Tamara Krcunović ... Uz asketsku metaforičnost celokupnog pozorišnog izraza, ovaj lirski ton, koji ne zapada u patetiku i koji je toliko redak u našem ciničnom svetu, predstavalja glavnu odliku i ujedno vrednost prvorođenog projekta scene Studioa JDP-a ... Toliko da ne bismo urekli bebu.

Izvan ciničnog sveta, Ivan Medenica, Vreme 24. 02. 2005.


Izvor: http://www.jdp.rs