(...) Originalna verzija Vrteške imala je skandalozni uticaj na moral XIX veka. Danas ova drama može da se interpretira na različite načine. Ljudi su se navikli da prate događaje u vezi sa poznatim parovima. Možda Her želi da ukaže na to da je vreme da prestanemo da se sablažnjavamo i da se spustimo na zemlju i suočimo sa svojim mračnim stranama. S druge strane, stavljajući seks u prvi plan on sebi daje mogućnost da gleda na naše potrebe i želje na dublji i složeniji način. Njegovi likovi očigledno ne traže "samo jednu stvar". Psiholozi evolucije svode sve naše motivacije na seks. Ali ovde vidimo seks kao način da se stigne do različitih završetaka, koji su lični i pojedinačni.
Danas su ljudi preokupirani pitanjem ličnog identiteta. Ovo pitanje u drami postavlja lik aristokrate, koji se pita da li smo mi ikada samo jedna osoba i razmišlja o tome kako smo mi različite osobe u kontaktu sa različitim ljudima. Svaka scena nam dozvoljava da vidimo i onu drugu stranu svakog lika. Korišćenje samo dva glumca samo pojačava tu suštinu.
Vrteška se bavila tamnom stranom ljudske želje. Danas su ljudi preopterećeni i traže nešto vragolasto što bi moglo da njihovu dosadu zadrži na odstojanju. Plava soba je u isto vreme više gorka i slatka nego mračna.

Mark Tajson,
preuzeto sa sajta: www.culturewars.org.uk

KRITIKE
... Reditelj Alisa Stojanović, koja se afirmisala kao umetnik izrazitog senzibiliteta kada su u pitanju savremene teme i pojave, postavila je na scenu „Bojana Stupice” JDP Herovu Plavu sobu sa izrazitom težnjom da izvodjenje u punoj meri dobije obeležje današnjice. U tom pogledu, znatno su joj pomogli vajar Mrdjan Bajić u svojstvu scenografa, a takodje i kostimograf Zora Mojsilović. Scenografija jarkih boja, uvek vizuelno efektna i funkcionalna, tako da je okretanjem i drugim kombinacijama omogućila brze promene prizora i time znatno doprinela dinamici predstave, uspešno je dočaravala ambijente svakog pojedinog prizora. I još jednu komponentu predstave ne smemo zanemariti. Reč je o dizajnu svetla Svetislava Calića, koji je postigao da scenski prizori budu zaista efektni. Izbor muzike Roberta Klajna i igračka rešenja Branke Pujić imali su izrazito savremeno obeležje.
Mladi glumci Vanja Ejdus i Boris Milivojević pokazali su velike sposobnosti menjanja svoga izraza. Naravno, to su obnavljali sa promenljivim uspehom: Ejdusova je imala više autentičnosti kada je tumačila mladje likove iz redova „običnih” društvenih krugova, a Milivojević, takodje, bio je ubedljiviji kada je trebalo dočaravati grubijane i nasrtljivce iz nižih društvenih redova....

Raško V. Jovanović U repertoarskom lavirintu, Drama, časopis Udruzˇenja dramskih pisaca Srbije, br. 6, Beograd, 2004.



Izvor: http://www.jdp.rs