Priča u pozadini predstave

Elgard Jonson proveo je nekoliko godina svoje mladosti na psihijatrijskom odeljenju Ustanove za mentalno zdravlje u Švedskoj, i smatralo se da mu nema oporavka. Kada je Barbro Sandin došla u bolnicu kao terapeut na obuci, bila je šokirana kada je prvi put srela Elgarda. Prizor mladog čoveka tek izašlog iz dečaštva, koji se vuče kao zombi, ostavio je snažan utisak na nju. Zatražila je posao na Elgardovom odeljenju. Ona mu je pružila ruku, vodala ga na duge šetnje po parku, slušala ga, dozvoljavala mu da se razbesni na nju, a ipak se vraćala.

Postepeno je pridobila Elgardovo poverenje i u narednih dvanaest godina izgradila osećaj sigurnosti koji mu je dozvolio da odustane od svoje izolacije i pusti spoljni svet unutra. Za Elgarda susret s Barbro Sandin postao je prekretnica u njegovom životu. Smatrali su ga za slučaj kome nema pomoći, ali uz njenu pomoć uspeo je da izbori svoj put nazad u realnost. Danas je izlečen i radi kao psiholog.

Godine 1986. Elgard Jonson je objavio knjigu “Galefyrsten” (Okamenjeni princ) o svojim prvim godinama hospitalizacije do susreta s Barbro Sandin. Knjiga je snažan književni i ljudski dokument, i nazvan je skandinavskim odgovorom na “Let iznad kukavičijeg gnezda”. Godine 1989. švedski pisac i direktor Hening Mankel napisao je scenario za pozorište pod nazivom “Galefyrsten”. Njegov tekst međutim nije dramska adaptacija Elgard Jonsonovog dokumentarnog romana. Hening Mankelov tekst treba posmatrati više kao dugačku poemu nego kao tradicionalni pozorišni scenario. nema činova, nema scenskih uputstava. Jedino vidljivo strukturiranje ovog unutrašnjeg monologa je podela teksta na 20 poglavlja i epilog.

Izvor: http://www.malopozoriste.co.rs