Atelje 212 (Beograd), GDK „Gavella“ (Zagreb), Teatar Ulysses (Brioni), SNP Novi Sad, SNG Maribor, Sterijino pozorje (Novi Sad), Teatar navigator (Skoplje)

Goran Stefanovski
ODISEJ

(po motivima Homerovog epa)
Režija ALEKSANDAR POPOVSKI
Dramaturginja DORA DELBIANCO
Scenografija NUMEN, IVANA RADENOVIĆ
Kostimografkinja MARITA ĆOPO
Muzika FOLTIN
Vajarski radovi MILJENKO I ANA SEKULIĆ
Asistent režije LUCA CORTINA
Inspicijentica SONJA KOVAČIĆ
Asistentkinja kostimografkinje PETRA HELD
Oblikovanje zvuka DAMIR KLJUČARIĆ I DAVOR ROCCO

Odisej OZREN GRABARIĆ
Penelopa ANITA MANČIĆ
Telemah BRANKO JORDAN
Atina NATAŠA MATJAŠEC ROŠKER
Zevs / Menelaj SVETOZAR CVETKOVIĆ
Posejdon / Nestor BORIS ISAKOVIĆ
Odisejev pas / Kalipsa / Odisejeva majka JASNA DURIČIĆ
Melanta / Nausikaja / Kirka / Hekuba DIJANA VIDUŠIN
Prosac / Dečak s Ismara / Kiklop / Astijanaks FRANJO DIJAK
Pevač / Tiresija NIKOLA RISTANOVSKI


Prva velika međunarodna pozorišna koprodukcija šest pozorišta i jednog festivala iz bivše Jugoslavije, okupila je umetnike iz Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije, a svoju praizvedbu ima u Teatru Ulysses 20. jula, na Trđavi Minor na Malim Brionima u Hrvatskoj!
Umetnici će svojim promišljanjem i ličnim pristupom istražiti i umetnički interpretirati šta čoveku znače dom, povratak porodici, egzistencija…
NO PLACE LIKE HOME
Čak i oni koji ne znaju ništa o Odiseju, znaju što znači Odiseja. Znaju da to označava nekakvo putovanje s mnogim nepredvidivim događajima koji uglavnom završavaju povoljno, s povratkom kući. Putovanje i povratak kući su bitne stavke podsvesnog kolektivnog sećanja, narativna matrica naših života i načina na koji vidimo sebe.
Naša predstava ima cilj ispitati, poigrati se i istražiti teatarske razloge ovih dvaju fenomena.
Šta znače pojmovi putovanja, doma, danas kad je svet postao digitalan, virtualan, otvoren? Šta danas znači pojam vraćanja kući? Koja je to sila koja vuče Odiseja nazad prema Itaki?
Šta je dom? Kad već znamo da nam je nemoguće dvaput ući u istu reku odakle ta potreba vraćanja na nekakvu polazišnu tačku. Odakle ta duboka želja za spajanjem s nečim što možda postoji samo kao sećanje, kao želja, miris ili slika koja je ostala iz detinjstva. Puni smo izreka: Jezik je dom duha, Dom je tamo gde plaćamo račune, Moja kućica – moja slobodica, Svuda pođi – svojoj kući dođi, Dome, slatki dome, itd.
Istorija je rasturila stare svetove i razbucala stare ideologije. Srušili smo stare okvire sveta često sa dionizijskim zanosom uništenja. Sada nam valja smišljati novi svet, nova pravila igre, novi moralni poredak i nove odgovore na prastara pitanja o tome odakle dolazimo i kuda idemo. Ovo su teške odgovornosti pred kojima nam duh često klone pa traži oslonac i sigurnost u iluziji onoga što je bilo. U starim obrisima stvarnosti. Pojam doma se često koristi i kao usko nacionalni kliše. Pitanje egzila je najstarija biblijska priča o izgubljenom raju doma. Egzil može biti i duhovan i geografski i politički. Čovek može biti u egzilu i kod kuće. Nije svaka kuća – dom, a nije ni svaka ideja doma autentična. Kažu da je dom tamo gde je srce, ali šta ako ne znamo tačno gde je srce?
Film “Čarobnjak iz Oza” završava rečenicom: There is no place like home. Nigde nije kao kod kuće! Na engleskom ona ima duplo značenje. Afirmativno, da nema takvog mesta kao što je dom, i “negativno”, da je dom nešto što ne postoji, nešto čega nema, da je to samo deo naših misli, sećanja, podsvesti. Pitanje je hoće li Odisej, kad se vrati, naći ono što je nekad davno izgubio. Hoće li se moći smiriti i hoće li, kad se posle svih tih godina vrati na početak, ustanoviti da je Itaka njegov pravi dom. Ili ga poslije povratka čeka želja za novim putovanjima?
Vraćajući se kući, otkrivamo sami sebe, ono što smo zaboravili ili sakrili dok smo odlazili, rasturali, rušili. Dom je tamo gde imamo potrebu reći gde smo bili.
Aleksandar Popovski i Goran Stefanovski

Izvor: