Milosav Buca Mirković

BALET „NEČISTA KRV“ LIDIJE PILIPENKO

„Usudi se da postaneš ono što jesi“ – Andre Žid
Svojim libretom kao poetičkom unutrašnjom dramatizacijom, Lidija Pilipenko vaskrsava jednog neobično novog i egzistencijalno samosvojnog Boru Stankovića. Poznato je već (Jovan Skerlić, Velibor Gligorić, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Tin Ujević...) da je umetnički postupak Borisava Stankovića značio u njegovo vreme krupnu novinu i originalnost, naročito u oblasti psihološke analize. Stanković je prvi u našoj književnosti prišao slikanju onih strana intimnog života čovekovog preko kojih se do tada ćutke i sa snebivanjem prelazilo. Erotičnost i senzualnost, na primer, do tada su se smatrali vulgarnim i neliterarnim motivima. Stanković je, međutim, slobodno i neizveštačeno opisivao vatru i plamen ljudskih čula i strasti, ali pri tom nikad nije padao u vulgarnost i naturalizam.
Lidija Pilipenko, međutim, ide dalje i poetički odvažnije, ona i samog Boru Stankovića oslobađa naturalizma, sociologizma i folklornog areala i epohe nakićene dertom i sevdahom. U njenoj vizuri Bora nije ni brat ni vršnjak, ni lice niti naličje Hadži Tome, Mitketa, Gazda Mladena, Mirona, Jovče, u čijoj ljubičastoj gami gori žižak davnog vremena i starog Jevanđelja. Čitava kompozicija (libreto, readaptacija, režija, izbor muzike, i dakako koreografija) Lidije Pilipenko ide za tim da samog autora Nečiste krvi prepozna i prenese fenomen i nečistih sila i nečiste krvi u daljem i dubljem adekvatu po modelu ličnosti kod Dostojevskog. Motiv je svakako preuzet iz Borinog romana Nečista krv, ali je tematizacija svojevrsno dešifrovana rukom Lidije Pilipenko. Užarenu masu boja i pokreta, govora i ćutanja, ovde, sada, junak „po sebi samome“ doživljava, a ne opisuje sam Bora Stanković, zatočen u krletku i svoga vremena i svoje katarze, posrnuća i vaskrsnuća.
„Svaki čovek, uključujući filozofe, završava s vršcima prstiju. To je završetak njegovog živog ja... Čitava ta stvar s duhom nije ništa drugo nego podrhtavanje u eteru“ – pisao je D. H. Lorens.
„Vuče nas taj Bora“ – pisala je 1952. Isidora Sekulić – „i milom i silom, u svoj vilajet“, levo, desno kao na zvučnim nitima jednog odista dramskog baleta; vuče „na dno svoga srca“.
Stoga ova poetika ima i strujnu žilu andrićevske poetike: fenomeni zla, tmine, gada i jada obrću se kao ose lunarne groznice, mutne i mučne mesečine nad stećcima, nekropolama, grobljima, katakombama. Higijena nesećanja je strana ovom našem Bori, ali mu je opojna čaša života uvek pri ruci, pa makar i na samoj ivici stratišta, smrtišta, borilišta i spasilišta. Taj i tako zamišljen, zasenčen torzo, u očima Lidije Pilipenko – baš kao i Karamazovi Dostojevskog – ne traži ozdravljenje, nego spasenje. Ta neumitnost je goruća, požarna, ekrazitna: to je stihija erosa koji provaljuje sistem represije, ali jedino mogućim pravcem – mašte i poezije. Ostaju još boje i zvuci, pokreti i zadrške, najpouzdaniji svedoci (i sudionici) baletske Glorije Lidije Pilipenko. Otuda za nju i njenog još glorioznijeg junaka, Boru Stankovića, vredi navesti imenjaka Borisa, pa još Pasternaka: „Nije život što i polje preći.“
Dramatika prvog lica množine u Nečistoj krvi, potreba za ispovedanjem, težnja da se zastupa sopstveno gledište. Piščevu rečenicu oživljava misao o ličnoj odgovornosti, krivici i ispaštanju, rečju, o odnosu prema sebi i drugima. Postavlja se pitanje izbora, valjanosti pojedinih stavova i odluka. Šta smo sve učinili a nismo smeli, i šta sve nismo učinili, a trebalo je da učinimo. Knjige zrelosti ne izvode nas na čistinu; pre bih rekao da nam se iz njihove perspektive ukazuje lavirint, putevi lutanja i stradanja. Ljudi skloni razvrstavanju rekli bi za Derviš i smrt da je istorijski, metafizički, akcioni, politički, porodični ili ljubavni roman. Nešto slično kaže se za sva složena dela; možda ova dela svoju popularnost, pa i veličinu, duguju upravo tome što se mogu čitati na više načina, pa i na muzičko-baletski, u koji nas suvereno uvodi Gospođa Lidija Pilipenko.



Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs