Моје дете
О ДЕЛУ
Комад „Моје дете“ Стојана Срдића, награђен годишњом Наградом Удружења драмских писаца Србије „Бранислав Нушић“ за 2014. годину, уводи у позоришну продукцију неколико кључних, али најчешће прећуткиваних социјално-ангажованих тема: положај и услове живота Рома у урбаном окружењу; насиље у породици; сексуално злостављање деце; пубертетску трудноћу... Ова веристички испраћена социјална трагедија, прича је у првом плану о Ромима, али поседује и универзалне премисе о последицама необразовања и сиромаштва на распад породице, моралних вредности, људскости уопште. Комад даје готово документаристички бруталну слику начина – не може се рећи – живота, већ опстајања у зачараном кругу маргинализоване и изопштене групе, који је тешко разбити.

РЕЧ ПИСЦА
Драму „Моје дете“, замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто јој певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: „Ово је моје дете, а певам на мом, на циганском.“
Дуго сам је посматрао, а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила ми је место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу.
Као дванаестогодишњакиња затруднела је са својим другом играјући се „маме и тате“ за нову годину. Скоро до пред сам порођај није знала да је трудна, а кад је то постало очигледно, мајка ју је довела у дом за децу без родитеља где се породила. Ту је и остала, јер јој је мајка у међувремену умрла. Такође ми је рекла да ју је пре тога, кад је имала десет, можда једанаест година насилно обљубио неки рођак...
Хтео сам да записујем то што је говорила, али није ми дозволила. Нисам ништа записао, ни тада, а ни касније, али сам у сећању носио то младо лице са лепим дететом у крилу. Да сећање не би избледело, написао сам ову драму.
Стојан Срдић


Izvor: http://