Ovidije sam kaže: „Srce me vuče, da pjevam prijetvore u druga tjela.“ Metamorfoze su leksikon svih mitova o nastanku sveta. Kad pročitaš shvatiš koliko se malo ljudski rod promenio. Koliko se malo on promenio u svom karakteru. Tehnološki se on razvija, ali suštinski tu smo gde smo. Ništa novo. U Metamorfozama možeš da nađeš ono što je za nas veliki problem, koga se mi ovde strašno bojimo, a kod Ovidija vidiš da je to normalno – to su metamorfoze. Metamorfoze su normalna stanja. Metamorfoze su preobražaj od jednog tela u drugo, u treće. Mi se trudimo da sve fiksiramo, da stvari postanu stabilne, nepromenljive, zauvek date jer smo samo tako sigurni u njih. Brak, posao, uspeh, neuspeh. Samo mi reci da li je uspeh, ili neuspeh, nemoj da mi muljaš! A Ovidije govori nešto drugo: sve je metamorfoza. Ništa nije zauvek dato. Sutra možeš da se pretvoriš u reku, a drvo da postane kamen. To je u nama. Metamorfoze su naše prirodno stanje i kad to osvestimo biće nam mnogo lakše. Zato i zapadamo u grčeve, kad nam se pojave stvari koje ne prihvatamo mislimo da moramo da se borimo protiv njih, a one su nam date i tako mora da bude. Jedno mora da prelazi u drugo. Tako je nastao ovaj tekst. Ja sam uzeo samo ljubavne priče, kao muzički album. Svaka ima svoju dominantu emociju i ja sam znao koje hoću i šta hoću da pričam, ali nisam hteo da ih zatvorim u gotovu dramsku formu. Ekipi sam rekao „ovo je priča“, a na nama je kako ćemo je ispričati. Priča je na primer voleli su se Piram i Tizba, bio je zid, bio je gavran, otac nije dozvolio, oni su se pretvorili u drvo. Ovaj pristup proizvodi i luči neki drugi adrenalin, neku drugu hemiju koja kod glumaca, kod mene, kod scenografa dovodi do toga da mi počinjemo da koristimo neka druge elemente i veštine koje inače ne bi koristili.
Aleksandar Popovski

Izvor: http://www.jdp.rs/predstave/Metamorfozeser.html