Reč reditelja
Za moje saradnike i mene otkrivanje kompleksnog i kontra-diktornog unutrašnjeg sveta i jezika Elfride Jelinek, bila neodoljiva fascinacija, za čije je tumačenje potrebna ne mala hrabrost, možda drskost. Uostalom, to je samo transfer onoga što ona piše i načina na koji se suprotstavlja svetu i vremenu u kome živimo. Elfride Jelinek je poznata po tome što ne želi da bude poznata. I više od toga, ona prezire slavu kao i većinu postignuća koja se smeštaju u tradicionalne okvire. Ona prezire uspeh kod publike i kritike. Podsmeva mu se. Vilinska kraljica, jedan od likova Male trilogije smrti, je stvorena iz tog podsmeha. Jelinekova ima briljantnu inteligenciju i od publike zahteva slično. Tu nema mnogo mesta za dopadanje. Traži se razumevanje. Reditelj koji čita i tumači njene provokativne ideje i traga za tom naizgled nemogućom kaleidoskopskom mora da zna da će, radeći njen komad, biti žestoko osporavan. Sa tom svešću i pristupili smo radu na našoj predstavi, pažljivo osluškujući i čuvajući koja se tokom proba sasvim neočekivano rađala i rasla.

Nebojša Bradić iz intervjua listu "Danas", O maloj trilogiji smrti

Iz štampe
DANAS
Na razmeđi kontinenata, religija,
kultura, umetnosti

Specijalno za Danas: Dragana Bošković

Istanbul, 16. avgusta 2006 — "Da nije Turaka, ne bi se nikada ovako okupila bivša pozorišna Jugoslavija", rekao je, direktno iz Istanbula Nebojša Bradić TV auditorijumu, 11. avgusta, na dan igranja "Male trilogije smrti" - u drevnoj Aja Irini, prekrasnoj, mističnoj crkvi iz prvih vekova posle Hrista, koja čuva svoju tajnu između uzvišenog Osmog čuda sveta, Aja Sofije, i sultanove Topkapi palate, prepune blaga i lepote.

Treći po redu Istanbul prostor teatar traje do 16. avgusta, a započeo je 6. veoma interesantnim tumačenjem "Figarove ženidbe" Bomaršea, u interpretaciji ruskih umetnika. Dvadeset četiri predstave iz dvadeset jedne zemlje vrlo su raznorodnih tema i neujednačenog kvaliteta. Među njima ima i stvarnih kurioziteta, kao što je iznenađenje pred Direnmatovim "Romulusom" u tumačenju pozorišta iz Iraka, a predstava se igra na centralnom istanbulskom trgu, Taksim.

I ostala pozorišna događanja su raspoređena po scenama pred ili u najpoznatijim kulturnim i istorijskim spomenicima ovog drevnog petnaestomilionskog grada, koji Bosfor deli na evropski i azijski deo. Hrvati, pozorište iz Osijeka, igrali su, na primer, na polovini Galata mosta, koji je smešten usred Zlatnog roga, gradskog zaliva poznatog po spomenicima koji ga okružuju. Most je davno izgoreo, a na onome što je ostalo, pozorišna je scena usred mora, kao i ispod mosta. Makedonci su "Tartifa" igrali na mostu, dok su se svetla palila u megalopolisu, i vitki minareti kao laserski zraci štrčali u nebo. Pomenuti Osiječani su svoju vrlo interesantnu predstavu najpoznatije gej spisateljke na svetu, Paole Vogel, "Dezdemona", igrali pod mostom, gde smo gledali i poslovično izvrsne Litvance koji su tumačili radikalnu verziju "Idiota" Dostojevskog. Dok je smušeni litvanski Knez Miškin zakopavao u prašini svoju klaustrofobiju, iza žičane ograde koja deli, bez paravana, podmostovlje od lokalnog parka na obali, začuđena publika, što zabrađena do očiju, što evropski odevena, gledala je scenu i jela, štrikala, klanjala ili umirala od smeha. Taj paradoks je, možda, najlepši viđen pozorišni znak. Istok i Zapad su jedno kad je iluzija u pitanju. Teatarska.

Nebojša Bradić je sentencu o maloj Jugoslaviji upotrebio potpuno na mestu: videli smo se u preluksuznom "Čevahir" hotelu (dva bazena, hamam, džim, sauna...) sa Crnogorcima (Ibzenova "Nora" Crnogorskog narodnog pozorišta), Bosancima ("Zakuhaj, pa umri" Memeta Bajdura, Zeničko narodno pozorište), Makedoncima ("Tartif", Turska drama i Joneskove "Stolice", Makedonska drama), a kroz pomenuto čudo od hotela i hrišćansko-vizantijsko-islamsko nasleđe na mestima scena prodefilovali su Predrag Ejdus, Branimir Popović, Branislav Mićunović, Božidar Đurović, Marija Sekelez, Sulejman Kupusović, Nebojša Dugalić, Dragan Petrović Pele, Đurđija Cvetić...

Pre govora o "Maloj trilogiji smrti" Elfride Jelinek, austrijske nobelovke, u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta, koja je po opštem mišljenju bila vrh Festivala, neka ostane još zabeleženo da je umetnički direktor Istanbulskog prostor festivala, gospodin Nurulah Tunđer, slavni scenograf, a sada i reditelj (zenička predstava), u misiji oživljavanja bajkolikih gradskih prostora poznatih čitavom svetu, pozvao i predstave iz Azerbejdžana, Bugarske, Irana, Katara, Kirgistana, Ujedinjenih Emirata, Pakistana, Rusije, Sudana, Sirije, Tataristana i nekih zemalja bivše Rusije čija imena smo po prvi put čuli. Igrane su ispred, ili u samim prostorima Aja Sofije, Plave džamije, Topkapi palate, Aja Irini, Galata mosta, Trga Sultan Ahmeta, Trga Taksim, na bazenu Čevahir hotela, Cisterne...

Najzad, dugo će se pamtiti i prepričavati (što je normalno s obzirom na tradiciju Hiljadu i jedne noći) predstava "Mala trilogija smrti" reditelja Nebojše Bradića u crkvi Aja Irini, iz četvrtog veka naše ere, u kojoj su se do sada održavali samo duhovni koncerti i pevala umetnička muzika.

Pred oko četiri stotine posvećenih gledalaca, u podnožju ogromnog krsta u kupoli, ispred kamenih kaskada nekadašnjeg oltara, na potpuno praznoj sceni (Festival zove samo predstave bez scenografije, Istanbul je scenografija) pojavio se Dragan Petrović Pele i pročitao, na turskom jeziku, moto Jelinekove, da smrt nije strašna. U nastavku, Petrović nam je izuzetno nadahnuto, u ulozi Smrti, pokazao svu njenu zavodljivost i šarm. Kao u dans makabru, on nas je proveo kroz priču o narcisoidnosti, klaustrofobiji, o praznini pojma "imati" pred ponorom pojma "biti", a tekst Elfride Jelinek se peo u kupolu crkve i vraćao gledaocima i akterima kao šapat istorije. Đurđija Cvetić, istinska diva, odigrala je nezaboravno pojam, suštinu, srž slave koja stavlja maske koje smrt poništava. Nebojša Dugalić, kao Putnik, ponajviše je osetio i osvojio mistični, duboki, posvećeni prostor Aja Irini. "Kad čoveka poništavaju, prvo mu uzmu njegov put...", rekao je Dugalić na sceni, u potpunoj tišini crkve. Prevođena na video bimu, Jelinek je svojim čudnim, hermetičnim, intelektualno suicidnim tekstom, doprla do poslednjeg trenutka viška istorije na Bosforu. Hor mladića i devojaka, mladih glumaca, pratio je u stopu tri slavna glumca. Konzul, gospodin Marković, kolege iz bivše zemlje, sa kojima živimo i činimo teatar već desetinama godina našeg života, prisutni umetnici, turska odabrana publika (u Aja Irini ne dolaze baš svi), stajali su na nogama desetak minuta, uz ovacije.

Potpuno drugačija od predstave koju smo gledali na matičnoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, "Mala trilogija smrti" je u Istanbulu, gradu istoriji na razmeđi kontinenata, religija, kultura, umetnosti, bila i drugačije prostorno igrana, koristeći karakterističan prostor crkve. Bila je i pogrebna ceremonija, kojoj i jeste mesto tu. Nebojša Bradić je uspeo ovom minucioznom pozorišnom radionicom, jer nema drugog imena za tumačenje Jelinekove, potpuno apartnog pisca, da svim prisutnim veroispovestima u sali održi Božju službu o strašnom grehu oholosti, koji je samo prašina na putu Istorije i Neba.

"Mala trilogija smrti" je tako, u drugom gostovanju Beogradskog dramskog pozorišta u Istanbulu (pre dve godine, Bradić je učestvovao sa "Zlatnim runom" o šminkanju mrtvog turskog sultana, Pekićevim remekdelom), kao veliko čudo, postala još jedna od oniričnih priča iz Šeherezadinog brevijara.

Mirakul.

Molitva. Ona je to stvarno bila.

Izvor: http://www.bdp.rs