Kao svaka organizacija koja drži do sebe, i Klub nastoji da bude što šire zastupljen na svim prostorima. U tom smislu, razvoj klupskog vazduhoplovstva poveren je izvesnoj Margariti Nikolajevnoj (o tome više u nekom sledećem nastavku), dok se osvajanjem morskih prostranstava veći dugi niz godina bavi kapetan Nemo.
Da, upravo onaj koji je, prema poslovici, jedini srećan pre smrti.
Možda se sećate kapetana Nema, i njegovih sumornih misli. Upravo taj i takav kapetan Nemo se iznenada pojavio prošle nedelje. Nije se promenio - i ovog puta zapljusnuo nas je talasom svojih mračnih vizija, i nestao.
Ima on taj običaj da se pojavi u nevreme, izlije svoj uobičajeni tovar žuči i gorčine, i nestane.
I, kaže on, sve je prevara. Mi sedimo na zaboravljenom kamičku u treptaju između big-benga i crne rupe, ili nekog drugog kosmičkog mešanja karata, živimo svoje male živote, i razapinjemo svoje velike misli.
Veliki svetski sistem je prevara. Finansije, ekonomija, politika - sve je namešteno, zna se ko dobija, i zna se da će se sve urušiti kao kula od karata.
Mali lični sistem, lični život je još veća prevara. Mešavina straha, laži, stida i maštarije. Slabi i nedovoljni, izgubljeni u rastućoj gužvi i haosu, razbacujemo se unaokolo mislima i osećanjima, sapinjemo njima druge i uvlačimo ih u vrtloge vlastitog raspadanja.
Otprilike tako nekako, i sve tako dalje...
Iskreno, nije nam Nemo doneo neke velike novosti i otkrića. Priznali mi to naglas ili ne, svi smo mi nejasno u pozadini svesni da je sve što jesmo i što živimo samo tanka opna iznad užasa. Još je Niče rekao da imamo umetnost da ne bismo umrli od istine.
Mada, ako bismo cepidlačili, morali bismo priznati da je i ovo prilično dvosmisleno. Gledao u nju ili skrivao pogled, istina te na kraju ubije. Jedino što možeš promeniti, jeste da smisliš nešto što će te ubiti pre, i, eventualno, nežnije.
Je li neko za umetnost?
Ili zaista samo i jedino želimo da nas nešto zabavi i skrene misli (mmm, krofne)?
(Što, na kraju krajeva, uopšte nije tako jednostavan, trivijalan i prezira dostojan zahtev kako može delovati na prvi pogled.)
Kako god, jedna od prvih asocija je pozorište.
Pozorište je na primer stvaranje živog privida, i, ako igde, tu su svi svesni da ništa nije ono što izgleda. Bezbrojne su tu strategije podvaljivanja istini: od građenja čarobnih izmaštanih ljudi, odnosa, i celih svetova, preko površnih samopreispitivanja radi zadovoljavanja taštine, pa do ritualnog samokažnjavanja u naivnoj nadi da će prema napaćenima istina biti blaža.
Umetnost je uvek višekanalna: na jednom nivou ide laskanje istini, ulizivanje samoj stvari. Istovremeno, ona je uživanje u vlastitoj rečitosti, znanju, razumu, osećajnosti. Kad se ovo dvoje ukrsti, dobije se novi sloj, sloj kritičnosti, podsmešljivosti i podrugljivosti prema istini i veličini. A u sledećem koraku ironično distanciranje i od samog sebe. A sve u nadi da će se u tom stalnom okretanju ruleta kuglica konačno zaustaviti na nekakvom rešenju, kako god ono izgledalo. Ili makar da će nastaviti večito da se kotrlja.

Takav je i umetnički doživljaj. Samo ima još jedan predmet više – umetničko delo – za vežbe divljenja, shvatanja, odbacivanja, samopotvrđivanja i samoopovrgavanja.

Trenutno su Volvo kamioni jedna od popularnih predstava u Ateljeu 212. Reč je, kao što to često biva, o pobuni, preispitivanju i samopreispitivanju. Ali, ovaj put u "First World Problems" tonu: bez pravog ogorčenja, bez drame, loma, opasnosti i vihora uništenja. Otkačeno, vedro, živopisno. I uglavnom bezopasno, prema vladajućem stereotipu u univerzumu. Dušu dalo za oduševljavanje i za pljuvanje. A može i ravnodušnost – već prema ukusu.
Ko je raspoložen za dublje i bolnije radove na sebi, sa sve ispitivanjem korena zla, i drugih apscesa na duši: greha, krivice i kajanja - u tom žanru je, kao što je poznato, neprikosnoven Dostojevski, koji je sasvim pristojno zastupljen na našim scenama.
U JDP-u je nova predstava Razbijeni krčag naišla na lep prijem publike, i tu se (samo)negatorska frakcija još nije aktivirala. Oko ostalih se uglavnom širi ceo spektar:
S jedne strane "ne da sam protraćio 2 sata nego sam se i iznervirao",
a s druge "sjajna predstava, vrlo realističan prikaz izopačenosti društva. Obavezno pogledati!"
Najširi raspon reakcija izazvala je misteriozna pojava Dnevnika o Čarnojeviću:
od "najgora predstava koju sam ikad pogledao"
do "predstava je drugačija od ostalih, avangarda, meni se jako dopala".
Svakako hrabra ideja (o smislenosti se može naširoko raspravljati).
U Dnevniku je Crnjanski u svom elementu: nehajno ljubopitljiv, gotovo pasivno nošen društvenim vihorom, i vihorima čulnosti, svesti prepuštene, kao na filmskoj vrpci, vrtoglavom smenjivanju slika lepote i užasa - a sve sa izvesnim i otklonom, kao iza stakla, kao da su i razum i osećajnost nedovljne da prime i obrade divlju silinu stvarnog. Zaista, teško je zamisliti nešto teže za dramatizaciju od ovog lirskog slikotoka. Što opet, s druge strane, otvara široko polje za artikulisanje otklona na strani recepcije: prema Crnjanskom, dramatizaciji, režiji, prema glumcima...

I tako, svi mi kanda pokušavamo, svako na svoj način, da uhvatimo krajeve tog klupka koje se neprekidno, u nama i oko nas, mrsi i razmotava. Uglavnom bez većih ambicija i trajnijih uspeha. Samo retki uspeju da se uspnu na više spratove sistema prevare, ili čak pokušavaju da prevare Vrhovnog prevaranta.
Ali, nije to ono na šta kapetan Nemo cilja. On bi najradije poput Aleksandra mačem presekao klupko. On doživljava to kao našu moralnu dužnost, da zbacimo i poderemo sve brojne velove varke i privida, da bismo se poklonili čistoj Istini, bezuslovnom Dobru i blještavoj Lepoti.
A s druge strane, dežurni zloduh ubacuje crvića sumnje: možda je to što zovemo Istinom, u šta se kunemo u najsvečanijim trenucima, samo još jedna prevara? Najveća, najbolja i najlepša.