U prošlom broju smo dali prostora shvatanjima kapetana Nema. On je poznat po svojoj dubini, što se, kako verujemo, može pripisati dugotrajnom boravku u podmornici. Naglasili smo takođe da kod nas u Klubu postoji i drugačije shvatanje umetnosti, koje zastupa Margarita Nikolajevna, i prema kojem je ova autentična magijska delatnost.

Izlaganje ovog shvatanja pokazalo se kao problem: naime, poznato vam je da se sama Margarita Nikolajevna kao takva ne izražava u formi eseja. Njena suština ispoljila se kroz svest i kroz pero Majstora kao njenog medijuma. Međutim, iz opravdanih razloga, Majstor je već neko vreme sasvim nedostupan. I, u trenutku kad je sve već izgledalo beznadežno, srećna okolnost upriličila nam je susret sa Šegrtom.

Jer, poznato je da svaki pravi majstor ima svog šegrta. A šegrti su uvek u senci, i u pravilu potcenjeni, iako bi, da je pravde, trebalo da im pripadne veliki deo zasluga. Znate već kako radi svaki veliki hirurg: otvori pacijenta, napravi par rezova skalpelom, i onda nonšalantno i sa visine kaže asistentu, "dovrši", skine gumene rukavice i nestane?
Tako isto i veliki umetnici.
Veliki ljubavnici takođe.
Šegrti često znaju koliko i majstori; neretko i više – samo ne umeju to dovoljno autoritativno i jezgrovito da plasiraju. Tako se desilo da smo ovo Šegrtovo izlaganje o Margariti Nikolajevnoj i umetnosti kao magijskoj delatnosti, i nakon svih neophodnih skraćivanja, morali podeliti u sedam nastavaka. Sa izvesnom nedoslednošću i nesistematičnošću u izlaganju nismo se uspeli do kraja izboriti. Tako da, ako nešto ne uspete da shvatite, verovatno nije do vas.
Dakle, reč ima Šegrt:

Znate onu anegdotu vic kad učenik dobije pitanje o dabru, pa on krene nešto kao, pošto ja ne znam puno o dabrovima, pisaću o životinji koju znam. A to je krava. Krava je sisar. Ona ima šest strana: gornju, donju, levu i desnu.
Ja sam međutim dobio zadatak da pišem o umentosti. Odnosno o pozorištu.
Ali, pošto ja ne znam puno o pozorištu, pisaću o Margariti Nikolajevnoj.
Krava daje mleko, a Margarita Nikolajevna smisao.
Ona ima sa donje strane jedan uređaj koji služi za to.
To jest krava, ne Margarita Nikolajevna.
A o njoj tek ne znam ništa.
To jest, o Margariti Nikolajevnoj.
Osim da nije ni dabar ni krava, i da ima 7.389 strana.
(A brojanje se nastavlja...)
Nedavno je objavljeno da su matematičari otkrili novu klasu geometrijskih tela . Budući i sam veliki entuzijasta matematike i znanja uopšte, ja sam se jedno vreme predano bavio istraživanjem tela Margarite Nikolajevne, udubljujući se u materiju do krajnjih granica. Naravno, sve u ime Majstora. Jer, žena je veliki izazov čak i za majstora – iznenadili biste se koliko ih i u majstorskim rukama ostane nedovršeno. Znači, sve u svemu, jedno duboko i posvećeno istraživanje. Ali, kako je to zgodno primetio drevni mudrac, samo da bih se osvedočio u dubinu vlastitog neznanja.
Ukratko, ispočetka mi ništa nije bilo jasno.
A na kraju mi je bar bilo jasnije zašto je to tako.
Ali, pre prosvetljenja i otkrovenja, odigrao se poznati vrtoglavi niz događaja, započet susretom u parku.
Kad smo već tu, obratite pažnju za trenutak na taj osobeni i rečiti izraz: vrtoglavo. Jer, cela stvar se i zakotrljala kotrljanjem glave svima nama poznatog Miše Berlioza po tramvajskim šinama na Bronoj ulici.
A kad smo već kod glave, neka mi bude dozvoljena mala digresija: o glavi se naime mora primetiti da je to jedan dosta neobičan objekt, grubo sfernog oblika, što mu daje značajan potencijal za, recimo, kotrljanje - samo kad ne bi bio tako pričvršćen za telo.
I - eto ideje! Samo oslobodiš glavu te veze što je koči i sputava, i zabava može da počne...
A ljudi su, ako smem da primetim, neobično vezani za svoje glave. Setite se samo kako je Žorž Bengalski patio i zapomagao za svojom glavom, koja mu je, u glavi 12, iz razumljivih razloga uklonjena.
To jest, da ne kvari estetski dojam.
Majstor je često znao citirati nekog nemačkog filozofa koji je rekao da nema ničeg tvrđeg ni nepokretnijeg od ljudskog mišljenja. I čemu onda sloboda misli, ako je misao ukočena kao beton? S obzirom na to, malo kotrljanja s vremena na vreme zvuči kao jedna zaista umesna ideja.
Već znam šta ste pomislili: žene . O njima se uglavnom ne govori kao o pouzdanim – naprotiv, bije ih glas da su prevrtljive.
Ne mogu dovoljno naglasiti koliko se grozim ove predrasude. Jedna od prvih stvari koje sam shvatio od Margarite Nikolajevne, to je da ona tačno zna šta hoće. Ako se maši nekog cveta, ili ukrasa, ili muškarca, to je zato što njena intuicija za trenutak ugleda ono što bi oni mogli i morali biti. Muškarac, cvet i ukras dobiju svoju pravednu šansu da blistaju, da budu intenzivni, sveži i živi. Ako ne uspeju, po čemu je to molim vas njena krivica? Prosto – oni su izdali sami sebe! I jednostavno nemaju više šta da traže.
Jer, kojim pravom?
Znači, ima ta pukotina, ta svetla aura oko ljudi i stvari u kojoj su oni još živi, puni, čulni i pokretni. Međutim, izgleda da se praktično odmah, taj svetli procep zatvori, te se – kako stvari, tako i ljudi – osuše i sparuše, najčešće ni ne primetivši svoj trenutak svetlosti, života i slobode.
Ta svetla aura koja čini živim ljude i stvari, to je materija umetnosti. Najređi i najskupoceniji materijal. Mnogi su tokom vekova nudili i davali velike pare za nju, ali im se često događalo da donesu kući samo mrtvo drvo i prašinu. Bilo bi dobro kad mi neki izumitelj smislio kakvu pogodnu napravu kojom bi se mogla ubirati: neki električni uređaj koji bi hvatao taj trenutak sjaja, i onda ga kroz kondenzatore, transformatore i cevi sprovodio u teglu, kap po kap. Pa da onda možeš samo blago da ga utrljaš po bilo čemu, po kredencu, ili jabuci, ili nečijem golom ramenu, i ugledaš u njima i sunce, i senku, i vihor života koji ih je oblikovao i prohujao kroz njih.
To je dakle ono čime je obdarena Margarita Nikolajevna. Ona je noćima letela Moskvom, dajući svojim dodirom ljudima i stvarima život, sjaj i slobodu. Dok je Majstor sedeo uz čkiljavu svetlost naprežući sve svoje mentalne sile u pokušaju da Margaritu Nikolajevnu, slobodu, sjaj (a i senku), život, pretoči u reči.
Naravno, dokone moskovske tračare gledaju na ovo iz sasvim drugog ugla, ali valjda ćete pre verovati meni, poštovanom šegrtu, koji je i znao, i čitao, Majstora i Margaritu.
Šta čitao – lebdeo i klizio po njoj, glatko i lako kao odraz meseca u Patrijaršijskom ribnjaku.
Znači, ne verujte zlim jezicima – a što se umetnosti tiče, ne dozvolite da vam se misli i doživljaji usire i ukoče. Svet jeste uglavnom siv, besadržajan, glup i dosadan, ali to je prvenstveno otuda što smo mi dezerteri iz života, njegove ruševine i napušteni ostaci. I ako vam je glava još uvek pričvršćena, pustite misli i doživljaje na slobodu, poterajte ih ispred, i dozvolite im da šaraju po tom procepu oko stvari i ljudi kroz koje ulazi život i svetlost.