KRITIKE
Dete je otac čoveka

„Postoji jedna stvar koju samo dete zna: da detinjstvo ne postoji.", kaže majstor opsena Žan Bodrijar . A Vilijem Vordsfort, vodeći pesnik engleskog romantizma, pozivajući se na sopstveno detinjstvo, ističe da u sebi do kraja života nosimo ono što smo poneli iz naših prvih godina.U pesmi „Srce mi poskoči od radosti", poznati stih koji ste odabrali za slogan vašeg današnjeg skupa glasi „Dete je otac čoveka".

Oba mislioca nas pozivaju na ozbiljnost i oprez kada su u pitanju deca i adolescenti, podsećaju nas na svu važnost, složenost i krhkost njihovog unutrašnjeg sveta u kojem je skriven jedinstven potencijal za ljudski razvoj i sazrevanje. Zadatak nas pozorišnika jeste konstantan rad na transformisanju tog stanja duhovne nevinosti deteta u saznanjem obogaćeno odraslo biće. Mi to radimo kroz umetnost sa svešću da izgubljeni raj nikada više nećemo pronaći.

Ipak, u onoj meri u kojoj misao u današnjem organskom svetu tamni i bledi, detinjstvo sve moćnije zrači. Detinjstva najstarijeg sina i najstarije kćerke Tomasa Mana svedoče o svemu ovome, kao i o još ponečem, što jeste deo i naših života.

Nebojša Bradić

Ispod Čarobnog brega

Drama "Klaus i Erika" Lukasa Svensona je svojevrsna kritika rata i svakog razaranja. Smeštena u podnožje "Čarobnog brega", velike knjige Tomasa Mana, (čije ljudsko i umetničko iskustvo, već odavno, pripada čitavom čovečanstvu), ova drama se bavi odrastanjem njegove dece, najstarijeg sina Klausa i ćerke Erike, u vreme Prvog svetskog rata.

Rat viđen očima dece i doživljen u dečjem srcu je apsurd nad svim apsurdima. Klaus i Erika, dvoje darovite dece, svoj strah od rata pobeđuju očevim autoritetom, kao i svojom književnom i pozorišnom igrom. Zakriljeni čarobnjaštvom svog oca i nadahnuti sopstvenom maštom oni se slobodno igraju u pobesnelom svetu ispod Čarobnog brega gledajući smrti u oči.

U ironično poetskoj drami Lukasa Svensona ova dva nežna bića, uljuljkana u raznežen građanski svet, svojom dečijom prirodom, u opštem kontrapunktu, snažno podcrtavaju svu surovost i besmislenost ljudskog razaranja i stradanja.

U estetskom doživljaju najviše mesto pripada samoj kompoziciji drame koja ima muzicki karakter. Scene se polako nižu i slažu po muzičkim zakonima u čvrstu partituru. U ovom tekstu poezija i muzika određuju ritam života, kao i ritam drame.

Milica Novković

Izvor: http://www.malopozoriste.co.rs