Predstava, koja ide napred nazad između akcije i naracije, prati istoriju Jugoslavije osamdesetih kroz pogled dvoje komšija, dece rođene 1983. godine. Tito je umro nekoliko godina ranije. Zemlja, koju sada vode mlađe generacije koje nisu učestvovale u prvim bitkama, se menja. Deda jednog od dva deteta, stari komunista, pokušava, kroz pripovedanje, da ih sačuva u svetu za koji oseća da mu preti kraj.
Deca su usvojila predstavljeni model pravde. Obećavaju jedno drugom da će ostati verni ovim vrednostima, da će rasti zajedno i postati pioniri i da će jednog dana izgraditi još lepšu zemlju nego što je sad. Na prelazu u devedesete, naime, ideal se raspada. Oni su prva generacija koja neće postati pioniri. Sledeće godine Slovenija proglašava svoju nezavisnost, Hrvatska je sledeća, nastaje rat prvo između susednih republika i, na kraju, u okviru njih. Ovo je kraj SFRJ.
Postepeno, uprkos zakletvi koju su dali jedno drugom, deca se razdvajaju. Ulaze u tinejdžersko doba kada se poriču dečiji snovi, nipodoštavaju bajke. Deda je preživeo sve ove godine, čekajući kraj, «da nema izlaza». Umro je dan posle Dejtonskog sporazuma.
Na kraju rata koji je uništio sve u šta je verovao.

Generacija bez nasledstva Jedan zarez nešto govori o dvoje dece naše generacije, rođene osamdesetih. Naše „generacije neizbežno naredne, u korenu usporene kada joj je namenjeno da nasledi“ (Derida, Specters of Marks). Nama nedostaje upravo ovo nasleđe. „Iza nas - spaljena zemlja. Jaz između mladih i starih ostaje skoro nepremostiv. Očevi i deca koji gledaju kako da zatrpaju prazninu pomoću simbola prohujalih vremena - simbola kojima su njihove veze prekinute - i čiji smisao i sami slabo poznaju - čas komičnim, čas tragičnim: povratak u prošlost je priviđenje, povratak prošlosti - nesreća. '' (Predrag Matvejević, Svet-ex ) Mi smo, dakle, grupa mladih ljudi iz bivše Jugoslavije, ovde, ne samo da se bori u provaliji (''razmišljanja u kršenju'', kaže Arent), nego da pokuša da shvati spektralan opstanak sveta koji nismo stigli da vidimo kako nestaje, da pokuša da shvati nesigurno nasledstvo koje joj je predato, pogrešan prenos, sećanje koje je dostupno samo ako se ponovo izmisli, a to je ono što pozorište može: da ponovo izmisli sećanje (za nas).
Reditelj:

Jean Baptiste Demarigny
Asistent reditelja:
Sanja Maljković

Glume:
Ana Jovanović
Boško Petrov

Pisali:
kolektivno sa Igorom Ripakom
Korišćeni tekstovi:
Predrag Matvejević
Chris Marker
Scenografija, dizajn i video:
Sanja Maljković
Zvuk i dizajn svetla:
Jean Baptiste Demarigny
Trajanje: 1h 15min

Izvor: