O PREDSTAVI
Detaljno o predstavi
HAMLET - UMETNICI
HAMLET - DRUGI O PREDSTAVI
KRITIKE
«... Leto dve hiljade pete pamtiće se po jednoj od najboljih verzija Hamleta na prostoru ove i one zemlje. Važne su obe, jer reditelj Dušan Jovanović upravo čini pokušaj reafirmacije pozorišnog zajedništva koje je, veruje, preživelo uprkos kasapima političke trgovine ... Od početnog patosa kojim tvrdoglavo štiti polje poetske tradicije, Mićanović prolazi niz transformacija na gestualnom, ritmičkom, glasovnom planu. Poput vrhunskog sportiste raspoređuje snagu, kombinuje ubrzanja i zatišja da bi do finiša i krešenda, prošao više obličija Hamletovog umnog i fizičkog bića. Muku čoveka koji u sebi treba da ubije osvetu, provodi kroz najrazličitija moralna i telesna iskušenja ... Ubedljiv je u odbrani prerano sazrelog Hamleta filozofa, jednako kao u naletima njegove razbarušene naravi koja povremeno nalazi svetlu stranu života. Zamor mladića zatečenog tragedijom, smenjuju naleti vetrova u plućima ipak lude mladosti. Mićanović može sve; da glasom prošeta od falseta do najdubljih tonova, da se od utišane mudrosti odlepi i poleti kroz vazduh ...»
Branka Krilović, Predah za Hamleta, Politika
« ... Jovanović na scenu izvodi izvršioca i žrtvu (obe) te misije. Njegovog (i Dragana Mićanovića) Hamlet na tu scenu izlazi kao tužni, nesrećni, uplakani dečak, zbunjen atmosferom u kući/dvoru, duboko povređen brzim majčinim presvlačenjem iz crnine u venčanicu. I kako priča i predstava odmiču, kako se zgušnjava obruč pritisaka i zahteva za osvetom oko mladog princa, tako prisustvujemo veličanstvenoj, potresnoj transformaciji tog lika (ka buntovništvu, potom samospoznaji, do krvavog, tragičnog raspleta i pomirenja), antologijskoj, psihološkoj studiji koja klimaks doseže u sjajnoj, autokatarzičnoj sceni Mišolovke, možda najboljoj i svakako najinspirativnijoj koju sam, u svim Hamletima do sada, videla. Ironičan i samoirničan do autopovređivanja, inteleknutalni i fizički žovijalan, duhovit i potresan, «glava luda» i hladni rezoner, momak koji strasno voli i mrzi i – prašta ... sve je to Mićanovićev Hamlet koji nas je do srži potresao ... Ostalo je poznato: Šekspir, kongenijalno rediteljski pričitan kao «naš savremenik», ne onako kako ga je video Jan Kot, već kako ga tumači guru postmoderne Derida. Predstava koja je u punoj meri opravdala već unapred i na neviđeno namenjen joj atribut: teatarski događaj sezone ...»
Darinka Nikolić, Igra glumačkih divova, Dnevnik
Izvor: http://www.jdp.rs
«... Leto dve hiljade pete pamtiće se po jednoj od najboljih verzija Hamleta na prostoru ove i one zemlje. Važne su obe, jer reditelj Dušan Jovanović upravo čini pokušaj reafirmacije pozorišnog zajedništva koje je, veruje, preživelo uprkos kasapima političke trgovine ... Od početnog patosa kojim tvrdoglavo štiti polje poetske tradicije, Mićanović prolazi niz transformacija na gestualnom, ritmičkom, glasovnom planu. Poput vrhunskog sportiste raspoređuje snagu, kombinuje ubrzanja i zatišja da bi do finiša i krešenda, prošao više obličija Hamletovog umnog i fizičkog bića. Muku čoveka koji u sebi treba da ubije osvetu, provodi kroz najrazličitija moralna i telesna iskušenja ... Ubedljiv je u odbrani prerano sazrelog Hamleta filozofa, jednako kao u naletima njegove razbarušene naravi koja povremeno nalazi svetlu stranu života. Zamor mladića zatečenog tragedijom, smenjuju naleti vetrova u plućima ipak lude mladosti. Mićanović može sve; da glasom prošeta od falseta do najdubljih tonova, da se od utišane mudrosti odlepi i poleti kroz vazduh ...»
Branka Krilović, Predah za Hamleta, Politika
« ... Jovanović na scenu izvodi izvršioca i žrtvu (obe) te misije. Njegovog (i Dragana Mićanovića) Hamlet na tu scenu izlazi kao tužni, nesrećni, uplakani dečak, zbunjen atmosferom u kući/dvoru, duboko povređen brzim majčinim presvlačenjem iz crnine u venčanicu. I kako priča i predstava odmiču, kako se zgušnjava obruč pritisaka i zahteva za osvetom oko mladog princa, tako prisustvujemo veličanstvenoj, potresnoj transformaciji tog lika (ka buntovništvu, potom samospoznaji, do krvavog, tragičnog raspleta i pomirenja), antologijskoj, psihološkoj studiji koja klimaks doseže u sjajnoj, autokatarzičnoj sceni Mišolovke, možda najboljoj i svakako najinspirativnijoj koju sam, u svim Hamletima do sada, videla. Ironičan i samoirničan do autopovređivanja, inteleknutalni i fizički žovijalan, duhovit i potresan, «glava luda» i hladni rezoner, momak koji strasno voli i mrzi i – prašta ... sve je to Mićanovićev Hamlet koji nas je do srži potresao ... Ostalo je poznato: Šekspir, kongenijalno rediteljski pričitan kao «naš savremenik», ne onako kako ga je video Jan Kot, već kako ga tumači guru postmoderne Derida. Predstava koja je u punoj meri opravdala već unapred i na neviđeno namenjen joj atribut: teatarski događaj sezone ...»
Darinka Nikolić, Igra glumačkih divova, Dnevnik
Izvor: http://www.jdp.rs
UNESITE VAŠ KOMENTAR - HAMLET