Pred nama je, dakle, ozbiljno i studiozno postavljeni Hamlet, koji se ”ne dopada”, nego pulsira i postoji, koji je živ i koji uvlači publiku u sve one slojeve drame menjajući je. A umetnost i jeste umetnost samo ako nas menja. U ovom Hamletu, publika nije posmatrač, ona je saučesnik. Nije, dakle, zaštićena i pošteđena (kao što onomad reče podoficir Dostojevski: ”Nema nevinih”). Nad sigurnom glumačkom ekipom dominiraju dva para: Hamlet (sigurni i zreli Slobodan Beštić) i Ofelija (uverljiva Ivana Jovanović) i Gertruda (studiozna Dobrila Stojnić) i Klaudije (izuzetno precizan Igor Đorđević). Uverljivi su i Nebojša Kundačina kao duh Hamletovog oca i Glumački kralj. Nenad Stojmenović kao Laert, Mihajlo Jovanović kao Horacio, Zoran Ćosić kao Polonije, Rozenkranc Ivana Bosiljčića i Gildenstern Nenada Radovića. Za scenografiju se pobrinuo Boris Maksimović, a kostimograf je bila Dušica Knežević, dok je izbor muzike uradila rediteljka predstave, Ivana Vujić.

Sanja Domazet, DANAS, Beograd, 30. oktobar 2002.

Visoko stilizovan, igran u neobičnom, otvorenom pozorišnom prostoru, u tumačenju Slobodana Beštića, glumca koji se mnogo puta iskazao svojom misaonošću i telesnom superiornošću, Hamlet Vilijema Šekspira i Ivane Vujić je, sada, kod nas, komad koji niti postavlja pitanja, niti daje odgovore. Sve je to iza njega, u večitoj dilemi šta je čovek? Odgovor daje, možda, samo dete, koje se, kao Poco u Čekajući Godoa, pojavi da progovori o Bogu, i o dobroti, koja će, misli se, spasiti svet!

Dragana Bošković, POLITIKA EKSPRES, Beograd, 18. oktobar 2002.


Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs