PREDSTAVA ZA PRIČU
Tradicionalna srpska soba. Šporet, sulundar dimi, šerpe, lonci, lavori, kante, rasparene stolice, veliki astal. Prostorija u kojoj ”naš čovek” najduže živi. Na gore, balkanska kaldrma po kojoj briše vetruština. Teško se uz ovu kaldrmu popeti, a nije lako ni sići. U vrhu scene koju je sažeto, pronicljivo, bez suvišnih detalja, oblikovao Boris Maksimović, šepuri se ćuran. Niz, i uz ovu strminu, pentraju se Živka i njeni bližnji.
U Živkinoj kući beda, oskudica. Živka, Radmile Živković, žena mučenica, još žustra, ali već na kraju snaga i nerava.čeka Živka sreću s neba, ali nikako da je dočeka! Sin Raka, izubijan i sav u flasterima, jede joj dušu koliko i muž, mlakonja, državni činovnik koji ne ume, o gle čuda, da se okoristi! Teško je danas, veli Nušić, a Živka potvrđuje. Publika, pa i oni koji ne znaju Nušićev tekst, znaju ovu rečenicu kao da baš ona važi za sva naša vremena i pokolenja.
Živka Radmile Živković u dubokoj zapitanosti krpi sinovljeve pantalone kao da prekraja mapu Evrope. Ne mora u Nušićevim komedijama samo da se brblja, može i da se ćuti! I da to bude komično. Sve brige ovoga sveta su na Živkinom licu. Ne zna žena šta pre da počne, a nevolje navalile u jatima. Besparica, a upečatljiva, u crno spakovana tetka Savka Milke Lukić tvrda i nepoverljiva.
Reditelj Jagoš Marković i Radmila Živković kao Živka upeli su se iz petnih žila da naprave predstavu koja se neće gledati samo danas, već o koji će se pričati kao o Ožalošćenoj porodici Mate Miloševića, Mister dolaru Miroslava Belovića, Sumwivom licu Dejana Mijača, kao o ministarki Žanke Stokić, ili Ljubinke Bobić. I u tome su uspeli.
Nije sve u predstavi Jagoša Markovića novo i neviðeno. U Nušićevoj komediji Jagoš Marković je moćno razigrao san, opsesiju, ludilo vlasti, potrebu i težwu da se izaðe iz svoje tesne kože, da se bude neko i nešto. Ovaj kontrast onog dole, i onog gore, životarewa u bedi, i ministarskog nebeskog carstva, najrečitije je naznačen snažnom muzičkom dimenzijom predstave (montažu muzike, muzičkih efekata i dizajn tona uradio Vladimir Petričević).
U ovom kontrastu bede bedine, i muzike koja uveličava, predočava i priziva neki drugi, viši i značajniji život, sustižu se bedastoća, svekolika nemoć, tuga i komika ćuranske i labudove pesme, prostor moći i ovlaštenosti, i klonuća i osujećenosti. Radmila Živković će ostati upamćena kao ministarka koja je ozbiljno, dramatično čak, shvatila Živkinu muku, a da, pri tom, Živkin uspon i pad nije lišila komičnosti višeg reda, komičnosti koja izrasta iz opsežne nemoći da se nešto stvarno i trajno u sebi, i oko sebe, promeni.

Ko bi to očekivao! Dara k’o Dara! Šta bi tu imalo da se igra i razigrava! Ali, Olga Odanović nije mislila tako. Njena Dara će se pominjati kao što se pominju i pamte ”nenadmašne ministarke”. Ispod tona, iznad tona, udarena, pa normalna, trezvena ludača, nepredvidiva, kao udarena ”mokrom čarapom”, pravo komičko obilje izbija iz Dare Olge Odanović.
To što je Rista Todorović crn i ćutljiv, a ne debeljuškast i raspričan, ne znači mnogo. Jato Živkinih rođaka Jagoš Marković je podmladio bez dubljih rediteljskih i glumačkih odstupanja i inovacija. I kada sediš na visokoj stolici opet sediš na onoj stvari. Takav je praktični, komički sveden dr Ninković Borisa Komnenića. Sa dirljivom posvešenošću Rade Marković tumači Peru pisara. Kostimi Božane Jovanović, kao da bombardovanje traje sto godina, nedvosmisleno upućuju na palanačku duh-dušu Nušićeve komedije.
Predstava Jagoša Markovića ne pati od dosadnog savršenstva, ali je moćna, uzbudljiva, dinamična, nabijena tragikomičnom energijom, manje-više, objedinjena vizijom sveta između tvrde i teške realnosti, i žalostivih napeva tipa ”srušiše se divni snovi moji...” Predstava za priču, komentare, za dug i lep pozorišni život, nadam se.

Muharem Pervić, POLITIKA, Beograd, 16. mart 2004.

VELIKI JUBILEJ - 75 GODINA TRAJANJA
NUŠIĆEVE GOSPOĐE MINISTARKE NA SCENI
NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

Ovo je godina u kojoj obeležavamo 140 godina od rođenja našeg, uz Steriju, najvećeg komediografa, Branislava Nušića, a u kojoj se navršava i 115 godina od prve Nušićeve premijere na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu (Protekcija, 30. marta 1889). Ali, najveći među ovima je - 75 godina od praizvedbe njegove najpopularnije komedije, Gospo|e ministarke. Uz sve to, u decembru se navršilo 25 godina od smrti jedne od dve legendarne Živke ministarke na našoj sceni, Ljubinke Bobić.
Nušić je komediju Gospođa ministarka počeo da piše pred sam početak Prvog svetskog rata, dok je bio upravnik novoosnovanog teatra u Skoplju. Napisao je prvi i stigao do pred kraj drugog čina kada ga je zaustavio rat. Započet rukopis je izgubljen, kao i svi drugi koje je tada morao da ostavi u Skoplju.
Mnogo kasnije, 1929, setio se svoje nedovršene komedije i počeo da je piše ponovo, po sećanju. Po sopstvenom priznanju, lik glavne junakinje, Živke Popović, pisao je imajući u vidu glumicu koja se tih godina nalazila na vrhuncu slave, jedru, vedru, energičnu ženu eruptivne snage, nepresušne scenske mašte, zaraznog, beskrajno iskrenog smeha, nepogrešive scenske intuicije - Žanku Stokić. Istovremeno, Nušić je objašnjavao kako ga ni jedna konkretna ličnost iz tadašnjeg, a ni prošlog političkog života nije inspirisala u kreiranju ovog lika, ali, ako je mogao šta od koje da pozajmi, to je i učinio.
Posle svega devet proba koje je vodio glumac-reditelj Vitomir Bogić, premijera je odigrana 25. maja 1929. godine, i doživela neverovatan uspeh. Kod publike. A kritičari su bili nezadovoljni. Prebacivali su piscu sve što se prebaciti moglo: neinventivnost, prizemnost, korišćenje jeftinim, do vulgarnosti, čak do pornografije spuštenim vicem - sve u cilju pridobijanja popularnosti, slave, honorara... Ali publika se na to nije obazirala. Ona se grohotima smejala i rečima svog voljenog Nušića i neodoljivoj glumi omiljene Žanke, a uz nju i ostalim velikanima našeg međuratnog pozorišta koji su s radošću igrali epizodne uloge.
Bujica smeha i aplauza počela je posle premijere i trajala sve do okupacije. Za to vreme, predstava je oborila sve do tada poznate rekorde: pedesetu predstavu Ministarka je proslavila pre prvog rođendana, a za trinaest sezona odigrana je bezmalo 200 puta. Od toga, preko 150 puta Živka je bila Žanka Stokić. Uz nju, ovu ulogu je igrala i Jovanka Jovanović Dvorniković, kažu izvanredno, ali je ipak ostala u senci neprikosnovene Žanke, koja je ovom svojom kreacijom postavila okvire za tumačenje tog lika svojoj, ali i generacijama koje su dolazile.
Odmah posle oslobođenja, Gospođa ministarka je obnovljena, 10. oktobra 1945, sada u režiji Dragoljuba Gošića. Kao što je već dobro poznato, nepravdom sudbine i tadašnje vlasti, velika Ministarka, Žanka Stokić, u to vreme je teško bolesna bila u kućnoj izolaciji, oduzete građanske časti i prava da se bavi jedinim što je umela - glumom. Njenu ulogu preuzele su Nevenka Mikulić i Mileva Bošnjaković (u ranijoj podeli sluškinja Anka i Živkina ćerka Dara), takođe vrsne glumice, ali bez izgleda da dosegnu nezapamćen uspeh svoje prethodnice. U ovoj podeli predstava je igrana tri godine, a onda se desilo nešto neočekivano: bivši Ministarkin sin Raka, sićušna Ljubinka Bobić, sušta Žankina suprotnost, počinje da igra Živku, i igra je 70 puta, sve do kraja života ove, druge postavke Gospođe ministarke, koja se uz jednu obnovu (1952) na repertoaru zadržala osam godina. Ostaće zabeleženo da je u naslovnoj ulozi jednom gostovala i Mila Dimitrijević, prvakinja HNK iz Zagreba, 17. februara 1948.
Beograd nije želeo da dugo bude bez svoje omiLjene komedije. Već 1955. režije se prihvata Dušan VladisavLjević. Premijera je igrana 20. maja. Ova postavka nije imala mnogo uspeha, doživela je smo tri sezone, odnosno 27 repriza. Ulogu Živke Popović ravnopravno su delile Ljubinka Bobić i Dara Vukotić (Plaović).
Nov život Gospođa ministarka je započela u okviru proslave 100 godina od rođenja Nušića i 75 godina njegovog prisustva na sceni Narodnog pozorišta. U režiji Braslava Borozana, sa Ljubinkom Bobić kao Živkom, ova predstava će dostići, a po nekima i prestići slavu one prve.
Predstava je, uvek pred punim gledalištem koje je odzvanjalo od veselog smeha i burnih aplauza, igrana sve do dva meseca pred Llubinkinu smrt 1978. godine, preko 200 puta. Tokom trideset godina neprekidnog igranja, njena najdraža uloga se razvijala zajedno sa njom, i donela i glumici, i publici, i kolegama na sceni mnogo radosti. U kasnijim godinama pomenula je kako joj je jednom prilikom Nušić prorekao da će naslediti Žanku, na šta se ona zaprepastila - u to vreme je bila savim mlada i igrala potpuno drugačiji repertoar. Pa ipak, kao nekad Žanku, i nju su prolaznici na ulici oslovLjavali sa “Živka” ili “Ministarka”. Na sceni, bila je Ministarka preko 300 puta, u Beogradu i čitavoj zemLji, ali i u Sofiji, Bukureštu i Moskvi. Za tu ulogu je dobila i veliko priznanje, Plaketu Narodnog pozorišta, od čega joj je, po sopstvenim rečima, smeh i aplauz publike bio mnogo draža nagrada. Aplauzom su je zahvalni Beograđani ispratili i na večni počinak.Retko se desi da neka predstava i neka uloga u njoj obeleže epohu. U slučaju Gospođe ministarke to se desilo čak dva puta. Nije zato čudo što je od tada u Narodnom pozorištu igrana samo jednom. Ali, ni dobar poznavalac Nušića, dr Milenko Misailović, ni velika Olivera Marković nisu uspeli da nadjačaju mit o Žanki i mit o Ljubinki. Predstava je igrana samo dve sezone, od 22. novembra 1982. do juna 1984 - doduše čitavih 50 puta, ali onda je posustala.
U novom veku i novom milenijumu, posle punih dvadeset godina odsustvovanja sa scene na kojoj je doživela praizvedbu i dva puta ušla u legendu, Gospođa ministarka se vratila, u režiji Jagoša Markovića i sa Radmilom Živković u naslovnoj ulozi. Predstava je za manje od četiri meseca učestvovala na brojnim festivalima i osvojila vredne nagrade: Sterijino pozorje (Radmila Živković dobitnik Nagrade publike za najboLje glumačko ostvarenje na 40. Pozorju); Glumačke svečanosti ”Milivoje Živanović” u Požarevcu (Radmila Živković dobitnik Nagrade stručnog žirija i Nagrade publike za najboLju glumicu večeri - plaketa ”Spomen na glumca”, kao i Nagrade stručnog žirija za najboLju glumicu na Festivalu - statueta sa likom Milivoja Živanovića); Festival Nušićevi dani u Smederevu (Radmila Živković dobitnik Nagrade publike za najuspešnije glumačko ostvarenje na Festivalu plaketa sa likom Branislava Nušića, a predstava Gospođa ministarka je proglašena za najboLju predstavu na Festivalu i osvojila statuetu Branislava Nušića).
Dakle, svi dosadašnji pokazateLji govore da je došlo vreme za novu, savremenu Živku Ministarku, o kojoj će neka buduća pokoljenja govoriti kao što mi danas govorimo o prethodne dve.

Jelica Stevanović


Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs