Iva Milošević: Mislim da su i Mark Rejvenhil i Sara Kejn smatrali da je u savremenom svetu prava emocija postala izuzetno ekskluzivna i da opsceno proizlazi ne iz sfere seksualnog, nego iz nelagode usled ogoljenosti tuđe patnje ili usamljenosti. To je opsceno, to čini da se osećamo nelagodno i njih dvoje postavlju pitanje šta mi u tom trenutku radimo, kako reagujemo. Oboje se slažu da najčešće nasiljem emocionalnim, fizičkim tu pukotinu u sebi pokušavamo da zamaskiramo i to je ono što je strašno. Sara Kejn je pozorišni odgovor na ono što se tokom devedesetih događalo u vizuelnim umetnostima. Čuvena je Sačijeva izložba mladih britanskih umetnika na kojima je bio i Demijen Hirst koji je pravio instalacije stavljajući mrtva životinska tela u formaldehid. Sara Kejn je, dakle, pozorišni odgovor na taj pokušaj umetnosti da se pod mikroskop stave patnja i naša reakcija na patnju, tj. tolerancija patnje. Gde je granica naše tolerancije patnje, koliko se i u kom pravcu ta granica pomerila. Pri tom se sve to dešava u potrošačkom društvu koje neguje kult mladosti, kult zdravlja, kult sreće.

KRITIKE
Osmeh smrti

Sara Kejn sledi svoje vreme, više nego bilo šta drugo. Ona se na tragu evropske kulturne baštine dvadesetog veka pita u čemu je tajna i zašto se plašimo boga kad ga ionako nema. Kako je, svemoguć kakav jeste, dopustio da nas njegovo postojanje manje obavezuje, da u nešem vremenu bude od manjeg značaja nego što je bio Rimljanima pred propast njihovog carstva. Sve to, i još mnogo drugog rediteljka Iva Milošević uspeva da naznači, da istakne, da podrži i da se zapita do koje mere može ići ljudska potreba za slobodom, kao i šta ona može doneti kada se shvati i u čemu se ona sastoji?
Glumačka podela za ovu predstavu bila je sasvim adekvatna, izuzmemo li početnu slabost Ermina Brava u ulozi Hipolita, njigovog premišljanja kako da definiše svog junaka, koji potom uspeva da se dočeka na noge i uhvati ritam sa celom ekipom predvođenom Mirjanom Karanović u ulozi Fedre, tom vrsnom žonglerkom na ivici ambisa između života i smrti, časti i neutažive želje. Anđelika Simić, kao Strofa, ostvarila je zanimljivu ulogu, a ekipa iz drugog plana (Ljubomir Bandović, Goran Jevtić, Slobodan Beštić) bila je bravurozna.

Željko Jovanović Blic, 20. II 2008.

Izvor: http://www.jdp.rs