Poslastica za moralne idiote
Posle višedecenijske filmske i pozorišne karijere naš proslavljeni reditelj i samoproglašeni dramski pisac Goran Marković konačno je stisnuo petlju i smogao hrabrosti da progovori glasno, i da odlučno digne glas protiv.
I tako se uvrsti u disidente i ostale moralne gromade.
Protiv čega je to ovaj naš glas savesti digao glas? Protiv bezobzirne sprege partiokratije i tajkuna koja je opljačkala zemlju? Protiv društvene situacije u kojoj radnici seku sebi prste a predsednici seku vrpce na dvadeset puta otvaranim gradilištima?
Ili možda protiv fašizma koji je opustošio zemlju devedesetih, a njegovi glavni igrači nam sad dele lekcije iz demokratije?
Ili protiv fašizma četrdesetih koji je odneo milion života, a sad se uveliko rehabilituje.
Ne.
Naš vajni moralista udario je na ono čega odavno nema. Na "onu" Jugoslaviju - koju su svi gore pobrojani uništili zajedničkim snagama iz svojih niskih interesa.
Posle trideset i kusur godina, on se iznenada setio da je "ono onda" sve bilo falsifikat i laž.
Za razliku od ovoga danas. I onoga juče.
Hrabro, nema šta.
I od ogromnog društvenog značaja.
Doba kad je prvi i poslednji put u našim pojmovima bilo supstancije, kad je u našim životima bilo spokojstva, kad je u našem radu bilo nekog smisla, autor je izvanredno plastično opisao kao smesu podvale, laži, gluposti, izdaje i terora.
Teško je ne biti impresioniran ovakvom hrabrošću da se nasrne na protivnika koga odavno nema.
Što ne znači da je ovo loša predstava. Čak štaviše - kompozicijski je znatno bolja od one didadtičke bljuvotine o alkoholizmu (Delirium tremens) i one slinave "tople ljudske priče" o kralju Saši i njegovoj Dragi.
Humor je čak iznenađujuće dobar za ovog reditelja i nabeđenog dramskog pisca. Tu i tamo se čak izdiže iznad prizemnosti.
Znači, preporučujem.

Ukoliko možete da apstrahujete od moralnih skrupula, uživaćete u ovoj predstavi.