Postoji nekoliko kultnih filmova koji istražuju čudne parove. Među njima je “Eling”, norveški film koji je 2002. kandidovan za nagradu Oskar. Ova topla ljudska priča, sa elementima crne komedije, došla je i na scenu pozorišta iz kojih, posle predstave, izlazimo osećajući se bolje što smo imali priliku da upoznamo likove kakvi su Eling i Kjel Barne.

Pozorišna adaptacija filma “Eling” je svoju svetsku premijeru imala u Buš teatru u Londonu 2007. godine.

Eling je proglašen za najbolju novu komediju 2008. godine od strane engleske publike i nominovan za prestižnu nagradu “Olivije” 2008.

„ČUDNI PAROVI“
Još pre nego što je Oliver Hardi prvi put ošamario Sten Laurela, čudni muški parovi su bili fascinantni deo popularne kulture. Kaže se da je žena bez muškarca kao riba bez bicikla, ali da je muškarac bez žene kao riba bez vode koja se batrga na suvom. Dva muškarca u paru, bez svojih „boljih polovina“ su nepotpuni i nesavršeni, pa je mnogo lakše prikazati sve njihove mane. Oni su kao stari bračni par – toliko naviknuti na društvo onog drugog, da ne mogu više ni da zamisle da su odvojeni.

Takav je slučaj sa najpoznatijim parom Stanliom i Oliom. Olio veruje da je sofisticiraniji od Stanlija, ali u realnim situacijama i u poređenju sa bilo kime drugim, ispada glup i smešan.

Sledeći par dolazi iz Šekspirovog „Hamleta“, misteriozni Rozenkranc i Gilderstern. Oni takođe, kao i Eling i Kjel Barne, balansiraju između fatalizma i rezignacije i očajničkih pokušaja da, na svoj način, racionalizuju svet oko njih.

Vladimir i Estragon iz Beketovog „Čekajući Godoa“ ispunjavaju svoje vreme besmislenim razgovorima i postupcima. U drami ne postoji fizički opis ni jednog od njih, znamo da su zajedno već pedeset godina, ali da jedan drugom ne žele da otkriju svoje godine. Ono što ih vezuje zajedno je Estragonova zaboravnost – on uporno sve zaboravlja, a Vladimir ga stalno podseća. Tako im prolazi vreme.

Postoji nekoliko kultnih filmova koji istražiju „čudne parove“ najpoznatiji je „Ponoćni kauboj“ koji prikazuje nesvakidašnje prijateljstvo dva beskućnika, anti-heroja lutalica, koji ostvaruju snažnu povezanost kroz seriju događaja.

Ovakvi odnosi bez sumnje privlače našu pažnju, i pre svega nas zabavljaju. To ne znači da oni ne utiču na nas: možemo ih sažaljevati, diviti im se, i sigurno, u slučaju Elinga i Kjela Barnea, izaći posle predstave dobro raspoloženi.
Džon Gud

KRITIKA
Retko se na sceni vidi takvo saglasje ritmova, osećanja i igre kao u slučaju Pekića i Bandovića. Autentični, posebni, a ipak toliko prepoznatljivi, kao svakodnevni prolaznici ili mi sami – osujećeni i povređeni, ali ne i uništeni. To je najveća poruka ove priče.

„Eling“ je od onih predstava zbog kojih postaje logično dugo trajanje pozorišne umetnosti – da učini nevidljivo vidljivim. I ljudskim.

Dragana Bošković, Danas



Izvor: http://www.bdp.rs