"Dugo putovanje u noć" je čuveni komad Judžina O'Nila, jednog od najvećih američkih dramatičara, dobitnika Nobelove nagrade za književnost.
Jednog avgustovskog dana 1912. godine, slike porodične prošlosti polako izbijaju na površinu donoseći konačno suočavanje sa istinom. Stari sukobi, nerazumevanja, potpuni slom komunikacije, zataškivanje i izbegavanje suočavanja sa problemima oblikovali su porodični život prepun usamljenosti i izolacije. Da li će konačni oproštaj nešto promeniti u njihovim životima ili će nam samo pomoći da razumemo razloge pojedinačnih sudbina koje tako često i sami osuđujemo?

Fotorealizam O'Nilove autobiografske uspomene upućuje nas na Tolstojevu definiciju srećnih i nesrećnih porodica. A tu su bezbrojne raskrsnice.
U svetu kakav jeste, dugo putovanje u noć je, iz dana u dan, sve učestaliji itinerer, katarza manje moguća, revolt opravdan: poremećeni kriterijumi, "upleteni rogovi" sukoba, zebnja i mučnina, odloženo samoubistvo postaje maltene kolektivna dijagnoza...
Fatalna bolest čiji se naziv izbegava da pomene: bolest kao metafora, bilo da je u telu, u porodici ili državi.
U dramaturgiji stresa i kretanje kroz maglu je svetonazor, a "mizanscen nameštaja" svojevrsna patografija.
Posvetu ovog komada pisanog "suzama i krvlju" (uz nešto osebujnog humora) O'Nil ipak, i ne bez razloga, završava primerom p u t o v a n j a u s v e t l o s t.

Boro Drašković

"...Analizirajući dela sa brodvejskog repertoara, kritičar Bruks Etkinson je morao konstatovati da većina drama prikazuje život u veoma sumornim bojama. Ali sive slike, dodao je on, priznaju standard onoga što treba da je dobar i srećan život. One prećutno daju prvenstvo moralnom redu višem od postojećeg, snu o nemogućno plemenitom postojanju, kako bi to formulisao Jejts. Kad bi pisci doista verovali da nema nade, oni bi digli ruke od mukotrpnog rada na sastavljanju pozorišnih komada, i zaboravili na želju da te komade zatim i vide na pozornici. Mesto toga, prerezali bi sebi grla. Bilo bi to mnogo jednostavnije. Ali akt pisanja, to je akt nade."

Voja Čolanović

Izvor: http://www.atelje212.rs