O PREDSTAVI
Detaljno o predstavi
DR - UMETNICI
DR - DRUGI O PREDSTAVI
I NUŠIĆ I JAGOŠ SU OZBILJNI UMETNICI<7strong>
Dr u Narodnom pozorištu u Beogradu je treći Nušić u opusu Jagoša Markovića. Njegove režije Sumnjivog lica u somborskom Narodnom pozorištu 1998. godine se slabo sećam, Gospođu ministarku u Narodnom pozorištu u Beogradu znam u svakoj pojedinosti, jer sam sezone 2003/2004. bio dramaturg predstave, a predstavu Dr čekam sa velikim nestrpljenjem.
Jagošu Markoviću dramaturg nije mnogo potreban. On sam skraćuje ili dodaje tekst, lično smišlja pristup komadu i autoru, a zahteve i primedbe sam upućuje svom ansamblu.
Zašto onda uopšte s vremena na vreme poziva dramaturga na saradnju? Meni je jasno zašto. Da ga podržava u nekoj smeloj zamisli, da mu ispravi neki detalj, da glumcima i scenografima potvrdi ono što on sam misli da im kaže, da napiše tekst za program i da mu se divi. Ja sve to umem, čak mi nije teško da mu se divim, jer uživam u njegovom načinu: kako režira, kako drži probe, kako sarađuje sa likovnjacima i kompozitorima i kako štiti prava svojih saradnika u upravi pozorišta.
Poput Stupice i Belovića, Jagoševe probe su predstava za sebe. U njima uživaju čak i matori glumci koji su se već pomalo zasitili pozorišta, te za reditelja skromnog dara otaljavaju zadatak rutinom. Sa Jagoševim ozarenjem i radošću stvaranja u njima se budi njihova nekadašnja strast prema pozorišnom činu.
Dramaturg sa Jagošem najbolje postiže ako mu pre početka rada napiše šta misli o autoru i komadu, tu i danas. On to prouči kod kuće i upije što ga inspiriše. Kada probe odmaknu, onda je tokom probe mogućno i intervenisati tokom Jagoševog rada sa glumcima. Koliko god bio obuzet demonom svoga dara, mogućno je ubaciti ponešto korisno o glumcu tokom probe: „Preteruje!“, „Gde je tu karakter?“, „Mnogo laže!“… Još nisi ni rečenicu završio, Jagoš, ako oseti da si u pravu, smesta interveniše svom silinom svoga temperamenta.
Za Gospođu ministarku, kako sam maločas napisao, na dve stranice sam mu skrenuo pažnju na jedan moj tekst o Nušiću koji sam napisao za Zbornik povodom stogodišnjice piščevog rođenja, 1964. godine.
Citirao sam mu ove svoje reči: „Preko Nušićeve vedrine, vedrine uprkos satiričnosti, nepovratno je pala senka jednog Joneska i Beketa... Ovo ne treba shvatiti kao poistovećenje s Beketom i Joneskom, već kao način da uočimo koliko je Nušić savremen, kakvo je njegovo osećanje humora – u formama i paradoksalnosti njegovog humora ima nečega od humorizma onih koje savremena generacija smatra piscima svoga vremena... Nušićeve komedije je okrznulo nepovratno osećanje za apsurd kao moguć izvor smeha... Nušić se svojom beskrajnom vedrinom svakog časa otrgne od sumornosti, čak i kada mu se nameće kao druga strana pesimizma... Nušić se rađa u svetu koji žudi za optimizmom, vedrinom, čak praštanjem pomoću smeha...“
Uz ovaj tekst ispričao sam na prvoj probi Ministarke svoje iskustvo iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kad sam prisustvovao probama budućeg, možda najvećeg dometa u tumačenju Nušića posle Drugog svetskog rata. Reč je o Ožalošćenoj porodici, prvom Nušiću u tom reprezentativnom teatru 1955. godine, u režiji Mate Miloševića. JDP je oklevalo gotovo punih osam godina da stavi na repertoar ovog klasika srpske komediografije. Smatrali su da je suviše humoran, čak površan. Kako je često o njemu pisao Velibor Gligorić, gromovnik međuratne „Politike“, koji je od Nušića očekivao da bude satiričniji, ubojitiji, nemilosrdniji prema srpskom građanstvu, u stilu njegove društvene hronike u tom listu.
Mata Milošević, koji i sam nije bio za zabavni humor, trudio se da Nušićevu malograđansku familiju prikaže što tamnijim bojama. Njihova pohota prema materijalnim vrednostima jača je od svake lažne porodične „ožalošćenosti“. Njihova gramzivost ih sve povezuje i izjednačava, iako svako vuče na svoju stranu. Tu zajedničku osobinu Mata Milošević, u znaku svog „stilizovanog realizma“, pretvara u kolektivnu reakciju članova porodice.
Ali gle jada! U toj stilizaciji je nestao humor, i to onaj dragoceni i prepoznatljivi verbalni humor koji publika voli i prepoznaje otkako se Nušić pojavio na razmeđi 19. i 20. veka. I evo još jednog apsurda: taj Velibor Gligorić, koji je svojevremeno grmeo protiv njegovog verbalnog humora, pomogao je reditelju Mati Miloševiću da predstava sine, kad je preporučio da se obrati pažnja na Nušićevo glavno „oružje“ – verbalni humor.
Uobražavam da je to bilo važno što sam ispričao ansamblu Ožalošćene porodice, mada se Jagoš ne bi nikada lišio humora u Nušića tragajući za senkama u njegovim likovima.
Ne znam zašto me privlači taj princip da danas nije loše da se u najhumornijem dramskom tekstu nađe neka natruha dramskog, čak senovitog, satiričnog, ako je mogućno. To me podseća na onaj gastronomski princip za koji sam čuo od dobrih kuvara da u svaki slatkiš treba staviti malo soli, a u svako slano jelo malo šećera. So i šećer podvlače osnovni ukus jela.
Da Jagoševa Gospođa ministarka ima nešto što nije bilo predstava pukog humora, govori i činjenica da su čelnici „Dramatena“ iz Stokholma bili oduševljeni kad su njegovi predstavu Ministarke videli u Beogradu. Pozvali su je u Stokholm i predstava je imala nezapamćen uspeh. Kad sam nedavno bio u Stokholmu, rekli su mi da je švedsku publiku i kritiku oduševilo sa koliko nepoštedne samokritičnosti Srbi govore o sebi. A to je gotovo definicija satire. Posle toga su mu dali priliku da izrežira Strindbergovu dramu Kraljica Kristina. Po principu suprotnog elementa koji sam izložio, u predstavi kad sam je video, našao sam nekoliko elemenata duhovitosti usred dramatične duhovnosti na temu vlasti i iracionalnosti ljudske prirode, toliko bliske ovom velikom severnjaku.
Evo, pišem za program predstave Dr, iako nisam ni reči pričao s Jagošem o njegovom trećem Nušiću. Uveren sam da će predstava uspeti, jer ovaj komad je jedan od onih o kojem Jagoš godinama mašta da ga postavi. Bio je stalni kandidat tokom naših legendarnih višesatnih razgovora na temu šta da Jagoš Marković režira za JDP, dok sam bio na njegovom čelu.
Jovan Ćirilov
UMESTO REČI DRAMATURGA
Molina Udovički
Nušićevo čulo smeha je bez premca – olimpijsko-bogovske lakoće, homerovsko, neobuzdano, silovito, buntovnički usmereno protiv svih stega („napregnutosti“, „bola“, „ružnog“) – pa čak ustremljeno i protiv svih ograničavanja svoga sopstvenog izraza (protiv „zanata“, protiv „veštine“). Taj nagon je u Nušiću bio tako neodoljiv da mu je i on sam podlegao. I u svome stvaranju se – očigledno – uzdao samo i jedino u njega. Otuda Nušić (kao i većina velikih stvaralaca) nije bio – „intelektualac“. On nikad nije (kao Sterija, recimo) pomno proučavao poetike, i zakonitosti, i mehaniku scene. Po našem mediteranskom mentalitetu i nestudioznosti, za njega je učenje bilo nešto što je svojstvo netalentovanih. Po prirodi izrazit romantičar – (boemstvo; nacionalna ekstaza; službovanje s Vojislavom Ilićem na Kosovu; doboši, zastave, trube, patriotski govori; Narodna odbrana; kalabreski šešir; „Dardaneli“, Skadarlija; otpuštanja iz službe i ostavke; materijalna kuburenja) – Nušić je verovao samo u nadahnuće i spontanost (...) Zato je njegov smeh imao nečeg ubojitog. I zato taj smeh nije bio ni gotski; ni skitski; ni varvarski; ni istočnjački; ni sotijski. U njemu nema ničeg gorkog, presnog, kao nasrtaj na ličnost – nego je mediteranski – kao oslobođenje, kao svojevrsna katarza. Svi se smeju svima, i u svima i sebi samima; svi u sebi razotkrivaju sopstvenu karikaturu kao negaciju nečeg ogromno moralno svetlog što se pomalja kao zora ružoprsta, ali (čak ni deklarativno) ne ulazi u komediju... jer je nad komedijom.
To je ona skrivena suština Nušićeve komediografije.
A jer je ona (slično Eshilu) sva sažeta u emociji smeha; i jer se ostvaruje ne „scenskom veštinom“, već jednim dubljim i nešablonskim postupkom slikarsko-karikaturalne vizije što se, po jednoj suptilnoj estetskoj zakonitosti, oživljava glumom i njenim sustvaralaštvom i njenim scenskim prestvaranjem te vizije (poput komedije dell` Arte koja je ustala protiv renesansno-književnih pravila o „veštini“ i „zanatu“ kao jednom za svagda odgonetnutoj tajni pozorišta – i dokazala ogroman značaj glumačkog stvaralaštva; slično onome kako su hudožestvenici pozorišno stvorili Čehova; slično Beketu i Jonesku), Nušić je najmodernija i izrazita antidrama (...) Perspektiva Nušićevog daljeg dijalektičkog trajanja na pozornici i večitog osvežavanja novog u njemu, jeste upravo u sagledavanju da stojimo pred antidramom koju uvek treba prestvarati da bi se scenski ponovo oživela ova velika mapa karikatura. Njen dublji smisao. I genijalnost smeha.
Bora Glišić, Nušić – antidrama; Srpska književnost u književnoj kritici – Drama, priredio Raško Jovanović; Nolit, Beograd, 1973.
NUŠIĆEV DR NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Nušić je, uz Steriju, naš najveći komediograf. Ovu konstataciju danas niko ne dovodi u sumnju. I teško je poverovati da tako nije oduvek. Ali činjenice govore suprotno...
Tokom dugog, izuzetno burnog, raznovrsnog i plodnog života, ovaj svestrani pozorišni stvaralac bio je omiljen među glumcima, obožavan od strane publike (čitalačke i pozorišne), mnogo prevođen i često igran u inostranstvu, zavredeo je i titulu člana Akademije nauka, ali – od domaće kritike nije dočekao lepu reč. Iz perioda samih početaka njegovog književnog rada, nailazi se na diskretna odobravanja, podršku, na konstatacije da se u našoj književnosti pojavio mladi stvaralac sa potencijalom. A onda dolazi kobna 1907. i tekst u kojem neprikosnoveni autoritet među kritičarima, Jovan Skerlić, Nušiću pre svega prebacuje što se bavi pisanjem humorističkih napisa u dnevnoj štampi (pod pseudonimom Ben Akiba). A Nušiću-komediografu najoštrije zamera dodvoravanje publici, trošenje talenta na komediju (koja je u to vreme inače tretirana kao manje vredan žanr), i to na onu najnižeg reda – na vodvilj, umesto da se, ako već želi da ostane u sferi komičnog, posveti najvrednijem obliku ovog žanra – satiri. Skerlić ga dalje poredi sa Skribom, optužuje ga da se služi najnižim, kafanskim vicem, te da u tome ide čak do pornografije! Od tog momenta, tokom sledeće tri decenije, perioda Nušićeve pune stvaralačke zrelosti i, ako se izuzmu godine za vreme i neposredno posle Prvog svetskog rata, najplodnije i najvrednije spisateljske aktivnosti – kritika ove Skerlićeve osude prepisuje, ponavlja, varira... Posle svakog novog komada, posle svake premijere.
Ovakva mišljenja kritike se pred kraj piščevog života neznatno ublažavaju, ali su još daleko od bezrezervne podrške, prihvatanja ili pohvale. Prvu zaista pozitivnu kritiku jednog njegovog komada, čitala mu je, prema sopstvenim sećanjima, njegova kći Gita Nušić Predić, kraj samrtne postelje. Sa osmehom na licu, prvi i jedini put je slušao pohvale o svojoj komediji: „Neverovatno je ali istinito: prve sasvim pozitivne kritike u životu, posle nekoliko decenija rada, čuo je 18. januara 1938, kad sam mu ih pročitala iz zagrebačkih listova, u kojima su objavljene povodom tamošnje premijere Pokojnika. Sutradan je umro. Sklopio je oči tiho, kao čovek koji je celog svog veka davao dokaza o dubokom pomirenju sa smrću“, sećala se ona posle mnogo godina.
Možda je ova zagrebačka kritika uticala da se stav o Nušiću-komediografu izmeni, a možda je tome doprinelo i ono naše: o pokojniku sve najbolje; tek, odmah posle smrti počinju revalorizacije njegovog stvaralaštva. Ubrzo je došao novi veliki rat, za njim novo društveno uređenje, nova politika i estetika, ali – Nušić je preživeo. I to s velikim uspehom. Satiričnost, čije pomanjkanje ili čak kompletno odsustvo mu je ranije pripisivano u prvi nedostatak, sada postaje glavni argument koji ga uznosi u vrh dramskog stvaralaštva.
Od tada, pa sve do naših dana, kritičari, teatrolozi, istoričari i drugi pozorišni stručnjaci, teoretičari i praktičari, spore se u pokušajima da ovog pisca precizno definišu i „smeste“ u estetičke, dramaturške, žanrovske, stilske i druge „kalupe“, ali njegovu čelnu poziciju u nacionalnoj dramskoj književnosti već odavno više niko ne dovodi u pitanje.
Jedna od Nušićevih poslednjih komedija, Dr, prikazana je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put 17. decembra 1936. Mimo običaja, ovo nije bila i praizvedba: komad je prethodno već bio izveden na scenama nekih drugih gradova (u Zagrebu je, na primer, premijera bila 22. oktobra 1936, u Malom kazalištu, u režiji Ka/lmana/ Mesarića). Nušić je celog života bio najdirektnije, na razne načine, vezan za Narodno pozorište i nije tajna da je svoje tekstove najčešće pisao imajući u vidu određene glumce ovog ansambla za pojedine uloge, te da je zbog toga on jedini imao privilegiju da učestvuje u podeli rola, i u periodima kad nije bio ni na kakvoj funkciji u ovoj kući. Kritika, iako nenaklonjena piscu, nije propustila priliku da upravi Pozorišta prebaci što se praizvedba Dr nije dogodila na prestoničkoj sceni. A humoristički časopis „Jež“ to objašnjava: „Dugo su se skanjerali s prikazivanjem Nušićeve komedije Dr. Bila neka velika muka. Teškom mukom i Jež je jedva prokljuvio oko čega se zapinjalo. Tragalo se ko je u stvari taj Nušićev ‘Milorad’ s tuđom diplomom? Da to nije neka aluzija na nekog ‘Dr’ koji se ne zove Milorad, nego, recimo, Branko ili tome slično? Najveći je strah bio da se onaj ‘Vitomir’, što je pod imenom Miloradovim položio doktorat, ne pojavi s ispravkom preko dnevnih listova i ne kaže za koga je polagao doktorat!“
Predstavu je režirao Josip Kulundžić, čiju postavku je kritika u velikoj meri pohvalila. Ocenjeno je kako je to reditelj „naročito dobar u izradi karakterizacije Nušićevih tipova“, te da je uspeo da se suzdrži od „suvišnosti i prenatrpanosti“, zasnivajući svoj koncept na isticanju komedije situacije, uz naročito akcentovanje satiričnosti. Pa ipak, kritika sa žaljenjem konstatuje kako se reditelj ovih principa uspešno držao samo u prvom delu komada, da bi do kraja ipak prevladala karikatura i lakrdija. Scenograf i kostimograf se ne pominju na plakatu.
Glumačku podelu su činili mahom provereni „Nušićevi glumci“: Dušan Radenković (Života Cvijović), Teodora Arsenović (njegova žena Mara), Viktor Starčić (njihov sin Milorad), g-ca Cvetanović (njihova kći Slavka), Fran Novaković (Ujka Blagoje, Marin brat), Anka Vrbanić (Gospođa Spasojević), Milica Bošnjaković (Gospođa Protić), Zora Zlatković (Gospođa Draga), Mata Milošević (Velimir Pavlović), Jovan Đedo Antonijević (dr Rajser), Velimir Bošković (Nikolić, činovnik u Cvijićevom preduzeću), Žanka Stokić (Sojka), Đura Marinković (Sojkin muž), Marica Popović (Klara), Mica Končan (Pepika, njen sin), g-ca Voljenac (Devojčica s buketom), g-ca Marković (Marica) i Dušan Het (Pikolo).
Sud kritike, po običaju – raznolik. Jedni u prvi plan ističu promišljenu i psihološki opravdanu kreaciju mladog Mate Miloševića, za druge su najuspešniji Žanka Stokić i Dušan Radenković, „dve figure koje je stvorila nušićevska komedija“ i koji svoje role donose sa izuzetnom reljefnošću, a naročito „perfektna“ Stokićeva. Bilo je, međutim, i onih koji su smatrali da ova miljenica beogradske publike „nažalost, nije bila ubedljiva“. Po nekima, Fran Novaković je bio „više nego sjajan“, a njegov ujka Blagoje „glumačko remek-delce“, dok su drugi nalazili da je u njegovoj „dobroj pogođenosti slike senzalskog tipa“ bilo i preterivanja. Od ostalih aktera, Zlatkovićka je „vanredno realistički dala našu ženu provodadžiku“, Antonijević je svoju ulogu tumačio „zanimljivo i lepo“, Vrbanićka i Bošnjakovićka su „uspele u prikazivanju karakternih tipova iz naše sredine“, Marica Popović je naročito uspešno odigrala Klarin strani akcenat, Arsenovićka je bila „vrlo dobra“, dok je Starčić prikazao dobru glumu, „ali ne uvek ubedljivu“. Kritika još pominje mladu Cvetanovićevu, koja je u ulozi Slavke bila „sasvim uspela i bez i najmanje diletantizma“.
Kulundžićeva, do danas jedina postavka ovog komada na sceni Narodnog pozorišta, zadržala se na repertoaru do okupacije i tokom te četiri i po sezone je doživela zavidan broj repriza – 82.
Jelica Stevanović
Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs
Dr u Narodnom pozorištu u Beogradu je treći Nušić u opusu Jagoša Markovića. Njegove režije Sumnjivog lica u somborskom Narodnom pozorištu 1998. godine se slabo sećam, Gospođu ministarku u Narodnom pozorištu u Beogradu znam u svakoj pojedinosti, jer sam sezone 2003/2004. bio dramaturg predstave, a predstavu Dr čekam sa velikim nestrpljenjem.
Jagošu Markoviću dramaturg nije mnogo potreban. On sam skraćuje ili dodaje tekst, lično smišlja pristup komadu i autoru, a zahteve i primedbe sam upućuje svom ansamblu.
Zašto onda uopšte s vremena na vreme poziva dramaturga na saradnju? Meni je jasno zašto. Da ga podržava u nekoj smeloj zamisli, da mu ispravi neki detalj, da glumcima i scenografima potvrdi ono što on sam misli da im kaže, da napiše tekst za program i da mu se divi. Ja sve to umem, čak mi nije teško da mu se divim, jer uživam u njegovom načinu: kako režira, kako drži probe, kako sarađuje sa likovnjacima i kompozitorima i kako štiti prava svojih saradnika u upravi pozorišta.
Poput Stupice i Belovića, Jagoševe probe su predstava za sebe. U njima uživaju čak i matori glumci koji su se već pomalo zasitili pozorišta, te za reditelja skromnog dara otaljavaju zadatak rutinom. Sa Jagoševim ozarenjem i radošću stvaranja u njima se budi njihova nekadašnja strast prema pozorišnom činu.
Dramaturg sa Jagošem najbolje postiže ako mu pre početka rada napiše šta misli o autoru i komadu, tu i danas. On to prouči kod kuće i upije što ga inspiriše. Kada probe odmaknu, onda je tokom probe mogućno i intervenisati tokom Jagoševog rada sa glumcima. Koliko god bio obuzet demonom svoga dara, mogućno je ubaciti ponešto korisno o glumcu tokom probe: „Preteruje!“, „Gde je tu karakter?“, „Mnogo laže!“… Još nisi ni rečenicu završio, Jagoš, ako oseti da si u pravu, smesta interveniše svom silinom svoga temperamenta.
Za Gospođu ministarku, kako sam maločas napisao, na dve stranice sam mu skrenuo pažnju na jedan moj tekst o Nušiću koji sam napisao za Zbornik povodom stogodišnjice piščevog rođenja, 1964. godine.
Citirao sam mu ove svoje reči: „Preko Nušićeve vedrine, vedrine uprkos satiričnosti, nepovratno je pala senka jednog Joneska i Beketa... Ovo ne treba shvatiti kao poistovećenje s Beketom i Joneskom, već kao način da uočimo koliko je Nušić savremen, kakvo je njegovo osećanje humora – u formama i paradoksalnosti njegovog humora ima nečega od humorizma onih koje savremena generacija smatra piscima svoga vremena... Nušićeve komedije je okrznulo nepovratno osećanje za apsurd kao moguć izvor smeha... Nušić se svojom beskrajnom vedrinom svakog časa otrgne od sumornosti, čak i kada mu se nameće kao druga strana pesimizma... Nušić se rađa u svetu koji žudi za optimizmom, vedrinom, čak praštanjem pomoću smeha...“
Uz ovaj tekst ispričao sam na prvoj probi Ministarke svoje iskustvo iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kad sam prisustvovao probama budućeg, možda najvećeg dometa u tumačenju Nušića posle Drugog svetskog rata. Reč je o Ožalošćenoj porodici, prvom Nušiću u tom reprezentativnom teatru 1955. godine, u režiji Mate Miloševića. JDP je oklevalo gotovo punih osam godina da stavi na repertoar ovog klasika srpske komediografije. Smatrali su da je suviše humoran, čak površan. Kako je često o njemu pisao Velibor Gligorić, gromovnik međuratne „Politike“, koji je od Nušića očekivao da bude satiričniji, ubojitiji, nemilosrdniji prema srpskom građanstvu, u stilu njegove društvene hronike u tom listu.
Mata Milošević, koji i sam nije bio za zabavni humor, trudio se da Nušićevu malograđansku familiju prikaže što tamnijim bojama. Njihova pohota prema materijalnim vrednostima jača je od svake lažne porodične „ožalošćenosti“. Njihova gramzivost ih sve povezuje i izjednačava, iako svako vuče na svoju stranu. Tu zajedničku osobinu Mata Milošević, u znaku svog „stilizovanog realizma“, pretvara u kolektivnu reakciju članova porodice.
Ali gle jada! U toj stilizaciji je nestao humor, i to onaj dragoceni i prepoznatljivi verbalni humor koji publika voli i prepoznaje otkako se Nušić pojavio na razmeđi 19. i 20. veka. I evo još jednog apsurda: taj Velibor Gligorić, koji je svojevremeno grmeo protiv njegovog verbalnog humora, pomogao je reditelju Mati Miloševiću da predstava sine, kad je preporučio da se obrati pažnja na Nušićevo glavno „oružje“ – verbalni humor.
Uobražavam da je to bilo važno što sam ispričao ansamblu Ožalošćene porodice, mada se Jagoš ne bi nikada lišio humora u Nušića tragajući za senkama u njegovim likovima.
Ne znam zašto me privlači taj princip da danas nije loše da se u najhumornijem dramskom tekstu nađe neka natruha dramskog, čak senovitog, satiričnog, ako je mogućno. To me podseća na onaj gastronomski princip za koji sam čuo od dobrih kuvara da u svaki slatkiš treba staviti malo soli, a u svako slano jelo malo šećera. So i šećer podvlače osnovni ukus jela.
Da Jagoševa Gospođa ministarka ima nešto što nije bilo predstava pukog humora, govori i činjenica da su čelnici „Dramatena“ iz Stokholma bili oduševljeni kad su njegovi predstavu Ministarke videli u Beogradu. Pozvali su je u Stokholm i predstava je imala nezapamćen uspeh. Kad sam nedavno bio u Stokholmu, rekli su mi da je švedsku publiku i kritiku oduševilo sa koliko nepoštedne samokritičnosti Srbi govore o sebi. A to je gotovo definicija satire. Posle toga su mu dali priliku da izrežira Strindbergovu dramu Kraljica Kristina. Po principu suprotnog elementa koji sam izložio, u predstavi kad sam je video, našao sam nekoliko elemenata duhovitosti usred dramatične duhovnosti na temu vlasti i iracionalnosti ljudske prirode, toliko bliske ovom velikom severnjaku.
Evo, pišem za program predstave Dr, iako nisam ni reči pričao s Jagošem o njegovom trećem Nušiću. Uveren sam da će predstava uspeti, jer ovaj komad je jedan od onih o kojem Jagoš godinama mašta da ga postavi. Bio je stalni kandidat tokom naših legendarnih višesatnih razgovora na temu šta da Jagoš Marković režira za JDP, dok sam bio na njegovom čelu.
Jovan Ćirilov
UMESTO REČI DRAMATURGA
Molina Udovički
Nušićevo čulo smeha je bez premca – olimpijsko-bogovske lakoće, homerovsko, neobuzdano, silovito, buntovnički usmereno protiv svih stega („napregnutosti“, „bola“, „ružnog“) – pa čak ustremljeno i protiv svih ograničavanja svoga sopstvenog izraza (protiv „zanata“, protiv „veštine“). Taj nagon je u Nušiću bio tako neodoljiv da mu je i on sam podlegao. I u svome stvaranju se – očigledno – uzdao samo i jedino u njega. Otuda Nušić (kao i većina velikih stvaralaca) nije bio – „intelektualac“. On nikad nije (kao Sterija, recimo) pomno proučavao poetike, i zakonitosti, i mehaniku scene. Po našem mediteranskom mentalitetu i nestudioznosti, za njega je učenje bilo nešto što je svojstvo netalentovanih. Po prirodi izrazit romantičar – (boemstvo; nacionalna ekstaza; službovanje s Vojislavom Ilićem na Kosovu; doboši, zastave, trube, patriotski govori; Narodna odbrana; kalabreski šešir; „Dardaneli“, Skadarlija; otpuštanja iz službe i ostavke; materijalna kuburenja) – Nušić je verovao samo u nadahnuće i spontanost (...) Zato je njegov smeh imao nečeg ubojitog. I zato taj smeh nije bio ni gotski; ni skitski; ni varvarski; ni istočnjački; ni sotijski. U njemu nema ničeg gorkog, presnog, kao nasrtaj na ličnost – nego je mediteranski – kao oslobođenje, kao svojevrsna katarza. Svi se smeju svima, i u svima i sebi samima; svi u sebi razotkrivaju sopstvenu karikaturu kao negaciju nečeg ogromno moralno svetlog što se pomalja kao zora ružoprsta, ali (čak ni deklarativno) ne ulazi u komediju... jer je nad komedijom.
To je ona skrivena suština Nušićeve komediografije.
A jer je ona (slično Eshilu) sva sažeta u emociji smeha; i jer se ostvaruje ne „scenskom veštinom“, već jednim dubljim i nešablonskim postupkom slikarsko-karikaturalne vizije što se, po jednoj suptilnoj estetskoj zakonitosti, oživljava glumom i njenim sustvaralaštvom i njenim scenskim prestvaranjem te vizije (poput komedije dell` Arte koja je ustala protiv renesansno-književnih pravila o „veštini“ i „zanatu“ kao jednom za svagda odgonetnutoj tajni pozorišta – i dokazala ogroman značaj glumačkog stvaralaštva; slično onome kako su hudožestvenici pozorišno stvorili Čehova; slično Beketu i Jonesku), Nušić je najmodernija i izrazita antidrama (...) Perspektiva Nušićevog daljeg dijalektičkog trajanja na pozornici i večitog osvežavanja novog u njemu, jeste upravo u sagledavanju da stojimo pred antidramom koju uvek treba prestvarati da bi se scenski ponovo oživela ova velika mapa karikatura. Njen dublji smisao. I genijalnost smeha.
Bora Glišić, Nušić – antidrama; Srpska književnost u književnoj kritici – Drama, priredio Raško Jovanović; Nolit, Beograd, 1973.
NUŠIĆEV DR NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Nušić je, uz Steriju, naš najveći komediograf. Ovu konstataciju danas niko ne dovodi u sumnju. I teško je poverovati da tako nije oduvek. Ali činjenice govore suprotno...
Tokom dugog, izuzetno burnog, raznovrsnog i plodnog života, ovaj svestrani pozorišni stvaralac bio je omiljen među glumcima, obožavan od strane publike (čitalačke i pozorišne), mnogo prevođen i često igran u inostranstvu, zavredeo je i titulu člana Akademije nauka, ali – od domaće kritike nije dočekao lepu reč. Iz perioda samih početaka njegovog književnog rada, nailazi se na diskretna odobravanja, podršku, na konstatacije da se u našoj književnosti pojavio mladi stvaralac sa potencijalom. A onda dolazi kobna 1907. i tekst u kojem neprikosnoveni autoritet među kritičarima, Jovan Skerlić, Nušiću pre svega prebacuje što se bavi pisanjem humorističkih napisa u dnevnoj štampi (pod pseudonimom Ben Akiba). A Nušiću-komediografu najoštrije zamera dodvoravanje publici, trošenje talenta na komediju (koja je u to vreme inače tretirana kao manje vredan žanr), i to na onu najnižeg reda – na vodvilj, umesto da se, ako već želi da ostane u sferi komičnog, posveti najvrednijem obliku ovog žanra – satiri. Skerlić ga dalje poredi sa Skribom, optužuje ga da se služi najnižim, kafanskim vicem, te da u tome ide čak do pornografije! Od tog momenta, tokom sledeće tri decenije, perioda Nušićeve pune stvaralačke zrelosti i, ako se izuzmu godine za vreme i neposredno posle Prvog svetskog rata, najplodnije i najvrednije spisateljske aktivnosti – kritika ove Skerlićeve osude prepisuje, ponavlja, varira... Posle svakog novog komada, posle svake premijere.
Ovakva mišljenja kritike se pred kraj piščevog života neznatno ublažavaju, ali su još daleko od bezrezervne podrške, prihvatanja ili pohvale. Prvu zaista pozitivnu kritiku jednog njegovog komada, čitala mu je, prema sopstvenim sećanjima, njegova kći Gita Nušić Predić, kraj samrtne postelje. Sa osmehom na licu, prvi i jedini put je slušao pohvale o svojoj komediji: „Neverovatno je ali istinito: prve sasvim pozitivne kritike u životu, posle nekoliko decenija rada, čuo je 18. januara 1938, kad sam mu ih pročitala iz zagrebačkih listova, u kojima su objavljene povodom tamošnje premijere Pokojnika. Sutradan je umro. Sklopio je oči tiho, kao čovek koji je celog svog veka davao dokaza o dubokom pomirenju sa smrću“, sećala se ona posle mnogo godina.
Možda je ova zagrebačka kritika uticala da se stav o Nušiću-komediografu izmeni, a možda je tome doprinelo i ono naše: o pokojniku sve najbolje; tek, odmah posle smrti počinju revalorizacije njegovog stvaralaštva. Ubrzo je došao novi veliki rat, za njim novo društveno uređenje, nova politika i estetika, ali – Nušić je preživeo. I to s velikim uspehom. Satiričnost, čije pomanjkanje ili čak kompletno odsustvo mu je ranije pripisivano u prvi nedostatak, sada postaje glavni argument koji ga uznosi u vrh dramskog stvaralaštva.
Od tada, pa sve do naših dana, kritičari, teatrolozi, istoričari i drugi pozorišni stručnjaci, teoretičari i praktičari, spore se u pokušajima da ovog pisca precizno definišu i „smeste“ u estetičke, dramaturške, žanrovske, stilske i druge „kalupe“, ali njegovu čelnu poziciju u nacionalnoj dramskoj književnosti već odavno više niko ne dovodi u pitanje.
Jedna od Nušićevih poslednjih komedija, Dr, prikazana je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put 17. decembra 1936. Mimo običaja, ovo nije bila i praizvedba: komad je prethodno već bio izveden na scenama nekih drugih gradova (u Zagrebu je, na primer, premijera bila 22. oktobra 1936, u Malom kazalištu, u režiji Ka/lmana/ Mesarića). Nušić je celog života bio najdirektnije, na razne načine, vezan za Narodno pozorište i nije tajna da je svoje tekstove najčešće pisao imajući u vidu određene glumce ovog ansambla za pojedine uloge, te da je zbog toga on jedini imao privilegiju da učestvuje u podeli rola, i u periodima kad nije bio ni na kakvoj funkciji u ovoj kući. Kritika, iako nenaklonjena piscu, nije propustila priliku da upravi Pozorišta prebaci što se praizvedba Dr nije dogodila na prestoničkoj sceni. A humoristički časopis „Jež“ to objašnjava: „Dugo su se skanjerali s prikazivanjem Nušićeve komedije Dr. Bila neka velika muka. Teškom mukom i Jež je jedva prokljuvio oko čega se zapinjalo. Tragalo se ko je u stvari taj Nušićev ‘Milorad’ s tuđom diplomom? Da to nije neka aluzija na nekog ‘Dr’ koji se ne zove Milorad, nego, recimo, Branko ili tome slično? Najveći je strah bio da se onaj ‘Vitomir’, što je pod imenom Miloradovim položio doktorat, ne pojavi s ispravkom preko dnevnih listova i ne kaže za koga je polagao doktorat!“
Predstavu je režirao Josip Kulundžić, čiju postavku je kritika u velikoj meri pohvalila. Ocenjeno je kako je to reditelj „naročito dobar u izradi karakterizacije Nušićevih tipova“, te da je uspeo da se suzdrži od „suvišnosti i prenatrpanosti“, zasnivajući svoj koncept na isticanju komedije situacije, uz naročito akcentovanje satiričnosti. Pa ipak, kritika sa žaljenjem konstatuje kako se reditelj ovih principa uspešno držao samo u prvom delu komada, da bi do kraja ipak prevladala karikatura i lakrdija. Scenograf i kostimograf se ne pominju na plakatu.
Glumačku podelu su činili mahom provereni „Nušićevi glumci“: Dušan Radenković (Života Cvijović), Teodora Arsenović (njegova žena Mara), Viktor Starčić (njihov sin Milorad), g-ca Cvetanović (njihova kći Slavka), Fran Novaković (Ujka Blagoje, Marin brat), Anka Vrbanić (Gospođa Spasojević), Milica Bošnjaković (Gospođa Protić), Zora Zlatković (Gospođa Draga), Mata Milošević (Velimir Pavlović), Jovan Đedo Antonijević (dr Rajser), Velimir Bošković (Nikolić, činovnik u Cvijićevom preduzeću), Žanka Stokić (Sojka), Đura Marinković (Sojkin muž), Marica Popović (Klara), Mica Končan (Pepika, njen sin), g-ca Voljenac (Devojčica s buketom), g-ca Marković (Marica) i Dušan Het (Pikolo).
Sud kritike, po običaju – raznolik. Jedni u prvi plan ističu promišljenu i psihološki opravdanu kreaciju mladog Mate Miloševića, za druge su najuspešniji Žanka Stokić i Dušan Radenković, „dve figure koje je stvorila nušićevska komedija“ i koji svoje role donose sa izuzetnom reljefnošću, a naročito „perfektna“ Stokićeva. Bilo je, međutim, i onih koji su smatrali da ova miljenica beogradske publike „nažalost, nije bila ubedljiva“. Po nekima, Fran Novaković je bio „više nego sjajan“, a njegov ujka Blagoje „glumačko remek-delce“, dok su drugi nalazili da je u njegovoj „dobroj pogođenosti slike senzalskog tipa“ bilo i preterivanja. Od ostalih aktera, Zlatkovićka je „vanredno realistički dala našu ženu provodadžiku“, Antonijević je svoju ulogu tumačio „zanimljivo i lepo“, Vrbanićka i Bošnjakovićka su „uspele u prikazivanju karakternih tipova iz naše sredine“, Marica Popović je naročito uspešno odigrala Klarin strani akcenat, Arsenovićka je bila „vrlo dobra“, dok je Starčić prikazao dobru glumu, „ali ne uvek ubedljivu“. Kritika još pominje mladu Cvetanovićevu, koja je u ulozi Slavke bila „sasvim uspela i bez i najmanje diletantizma“.
Kulundžićeva, do danas jedina postavka ovog komada na sceni Narodnog pozorišta, zadržala se na repertoaru do okupacije i tokom te četiri i po sezone je doživela zavidan broj repriza – 82.
Jelica Stevanović
Izvor: http://www.narodnopozoriste.co.rs
UNESITE VAŠ KOMENTAR - DR
Klub ljubitelja pozorišta: Početna | Pozorišta | Predstave | Umetnici | Repertoari | Naš izbor | Superpovoljno | Učlanjenje | Kontakt
Copyright © 2001-2015 by Klub ljubitelja pozorišta & MINET d.o.o. All rights reserved.