Reč reditelja
Svinja i Prcoljak su predstavnici "izgubljene generacije" koja je stasavala i formirala se u svom gradu, u Svinjogradu, u vremenu u kome više nije bilo ideala, u kome su pojmovi kao što su "ljubav", "pravda", "čast", "moral", "poštenje", "nežnost", "istina", i njima slični prestali da budu važne odrednice koje usmeravaju ljudski život. U tom vremenu roditelja na prinudnim odmorima, nemotivisanih profesora i vaspitača, u vremenu lakih bogaćenja i velike sirotinje, estradizacije društva, politike i emocija, njima se niko nije bavio. Odgajali su sami sebe, ne u kući, već na ulici. Ulice Svinjograda postale su njihov mali teatar, blještavo osvetljeni podijum za ubrzano odrastanje. Njihov grad je izgubio svoj lik i pravila igre u njemu postala su surova.

Prilagodjavajući se tim pravilima Svinja i Prcoljak su postali agresivni i obesni. Bilo bi lako osuđivati ih, ali - njihova je agresivnost gotovo krik generacije koja vapije za pažnjom i nežnošću, njihova mržnja proizvod niotkoga i nikad pokazane im ljubavi, njihova destruktivnost zamena za sve nedobijene poklone, nagrade i pažnje. Sada treba da napune sedamnaest godina. Čeka ih još jedna velika spoznaja - spoznaja ljubavi, žudnje i seksualnosti. I kroz to iskustvo, kao i stotinu puta do tada, moraće da prođu potpuno sami. Po cenu nesreće i cenu večitog razdvajanja.

I, evo ih kako izlaze u svoj najveći i poslednji provod. Svetlosti Svinjograda ih mame. Njihov grad, gledan iz daljine, deluje kao čarobna praznična kutija. Za njih dvoje, za generaciju stasalu između ratova, turbo-folka, demonstracija i inflatornih udara, taj grad će, prelomne večeri njihovog odrastanja, postati kavez iz kojeg je nemoguće izaći. U ogledalima "Disko palate", prestone dvorane zabave njihovog grada, dvorane koja je bila njihov tinejdžerski san, videćemo dva izbezumljena lica, lica generacije koja ne pripada nikome.

Kokan Mladenović

Iz štampe
DANAS
Još uvek udara u lice?
Piše: Dragana Bošković

Baš je čudno da se Kokan Mladenović opredelio da ponovo pročita "Disko svinje", komad koji smo gledali na Bitefu, u režiji Tomasa Ostermajera i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u režiji Egona Savina. Pitanje iz naslova ovog teksta je, namučena tekstovima Sare Kejn, pomenutog Volša i još ponekih, nova britanska kritika postavila velikim slovima, u važnim novinama. O tome svedoči izvrsna knjiga teatrologa Sanje Nikčević iz Zagreba, "Nova europska drama ili velika obmana".

Ono što su Branislav Trifunović i Marija Karan pokazali u BDP, u režiji Kokana Mladenovića, bio bi onaj podžanr koji se, ispod velikog naslova "In yer face" ("u lice") naznačava kao "Theatre of urban ennui", ili, veoma tačno, "Pozorište gradske dosade". Iz te dosade, pomenuti sedamnaestogodišnjaci, Svinja i Prcoljak, grokćući i zabavljajući se, počine ubistvo iz čiste obesti. Njihov program je da maltretiraju druge, ne bi li se bar malo zabavili u Svinjogradu, čamotinji svetskoj.

"Disko svinje", komad koji je Volša proslavio u Evropi, igra se mnogo, kao mitologema ovog izgubljenog doba i generacija koje plutaju u ničemu. Bez osnovnih moralnih pojmova, oni su prepušteni ulici, disku, ostalim svinjama da ih vaspitavaju ili pojedu. Ili da budu pojedene. Sami naslovi ove vrste dramaturgije ("Pozorište na oštrici", "Prljave drame", "Novi brutalizam") govori o načinu na koji se pisci ove vrste pozorišta izražavaju.

Posle svega što je zadesilo Evropu, a nas pogotovo, pitanje je opravdanosti postavljanja "Disko svinja" na repertoar, pa i igranja na ovakvim, letnjim festivalima. Ovoga puta, ipak, pogođen je podnaslov selekcije, "Polis i megalopolis". Megalosvinjograd.

Kokan Mladenović je, u svom poznatom i funkcionalnom maniru (u kojem je radio Agotu Krištof, "Veliku svesku"), još jednom smanjio rekvizitu na sceni kao u "Alisi u zemlji čuda", a pojačao strasti koje ubijaju i kada nisu smrtonosne i postavio komad u granicama žanra u kojem je napisan. Posle desetak godina vladanja evropskim scenama, ova dramaturgija se, tvrdi Sanja Nikčević, ipak pokazala kao producentska narudžbina, u trenutku kad je publika polako počela da napušta pozorišne sale. Danas, opet, neka nova, a stara osećajnost polako diže glavu, i jedan Dostojevski ili Čehov ponovo udaraju u lice mnogo istinitije od Svinje i Prcoljka.

Vaš kritičar je, ipak, potpuno poverovao u svinjogradsku ljubavnu priču, u kojoj ima i nežnosti, i probuđenog erosa, i začetka nečeg ljudskog. Iz dva razloga. Najpre, zaista, zbog igre Branislava Trifunovića i Marije Karan, koja je bila fascinantna, energična, prostudirana i sa merom izvedena. Trifunović, sa velikim šarmom, grabi krupnim koracima u srpskom pozorištu. Kao Svinja, imao je moć da pokaže koliko je zlo ranjivo. On, zapravo, nosi svu sociopatologiju vremena u kojem se za sopstvenu decu nema ni vremena, ni živaca. Jer, i mi, roditelji, i mi smo Svinje, koje bi najradije, grokćući, preklale nadređene, od najnižih do onih gore. Ko da misli na sopstvenu decu, u tom afektu?! Taj bes, taj jad, tu beketovsku napuštenost, Marija Karan je, naročito u poslednjim scenama komada, pokazala bolno i tačno. Kao par, oni su, možda, idealna kombinacija. Izuzetno.

Drugi razlog za uverljivost "Disko svinja" je mladić koji je, u opštoj premijernoj gužvi, seo na kraj kritičarskog reda. Na taktove muzike, pre početka komada, udarao je i nogama, i rukama, poskakivao u stolici, činio mnogo nenadanih, nekontrolisanih pokreta, u transu, koji su tresli čitav red. Na poluglasnu molbu nas, kritičara iz S. Grada, besno je odvratio da smo na pogrešnom mestu, da ništa ne razumemo i da se tornjamo kući. Kritičari su, naravno, zaćutali, a poznavalac žanra je ljuto, okrenut leđima redu, gledajući u pod, mračno propratio komad. I, otišao prvi. Da nas ne gleda!

Izvor: http://www.bdp.rs