Predstavu „Aveti“ spremali smo par meseci, ali je osećaj kao da na njoj radimo godinama. U prethodne tri godine, sa Andrejem Nosovim sarađivao sam na 4 predstave i svaka od njih sada izgleda kao deo puta koji vodi ka ovom Ibzenovom tekstu. Sve teme, motivi i ideje koje smo „jurili“ u njima: strah „Izopačenih“, bes „Hinkemana“, tuga „Gladi“ i sveobuhvatno beznađe „Vertera“ sublimiraju se u ovoj predstavi.

Ibzenove „Aveti“ su jedna od građanskih drama njegovog srednjeg, naturalističkog perioda, koje se nalaze u temeljima pozorišta prve polovine dvadesetog veka. Ovaj komad, napisan kao odgovor na žestoku kritiku koju je pretrpeo zbog „Lutkine kuće“ („Nora“), zajedno sa „Hedom Gabler“, „Narodnim neprijateljem“, pomenutom „Norom“ i „Stubovima društva“ u stvari je veliki projekat „prebacivanja“ antičke grčke tragedije u građanski salon koji je novo središte društvenih sukoba u kome se raspravlja o prošlosti i definiše budućnost. U svojoj srži, ovo je problemski komad o instituciji braka, o palanci i o poziciji žene u građanskom društvu, žene koja je i dalje potlačena, samo što su ti „okovi“ sada nevidljivi. Napad na „Noru“ usledio je zbog Ibzenovog zaključka da je brak za ženu zatvor i da je jedini način da se njega oslobodi – napuštanje istog. Sa „Avetima“ i gospođom Alving, Ibzen praktično uzima tezu „šta bi bilo da Nora nije napustila muža?“ i onda je razvija do njenog krajnjeg ishodišta: život gospođe Alving bio je osuđen na propast u trenutku kada je odabrala „dužnost“ umesto „slobode“ i svi njeni pokušaji da svom životu da neki smisao su je samo još dublje gurali u propast.

U Ibzenovim komadima se mnogo govori, a malo radi. U svim tim razgovorima se konstruiše, dekonstruiše, rekonstruiše i uništava prošlost, a samim tim i likovi koji su je živeli/izmislili. U srcu svega je velika laž koju treba razotkriti, a do nje se dolazi isto kao i do središta glavice luka: mukotrpnim procesom koji izaziva suze i po neku posekotinu. U tom moru reči i njihovih raznih implikacija, kontradiktornosti, dvosmislenosti i nedovršenih misli, vrlo se lako može izgubiti srž likova i radnje. Ista replika se izgovori u trećoj i devetoj sceni, sa potpuno suprotnim podtekstima, ali kako ih povezati kada se između njih nalazi gomila i gomila digresija, pasivne agresije i anegdota iz prošlosti?

Sa Ibzenom sve može da izgleda „prazno“ spolja ako nije „puno“ iznutra. I zbog toga je ova predstava sublimacija prethodne četiri. Jer se ovaj tim pozorišnih radnika iznova i iznova bavio tim „punjenjem iznutra“.

Mi nismo prethodnim predstavama po svaku scenu hteli da stvorimo „alternativu“ mejnstrimu srpskog pozorišta, ali svakako jesmo pokušali da u svom radu prikažemo i pokažemo ono što se nas tiče i ono čega mislimo da nema dovoljno u domaćim pozorištima. Bez laži, bez glumačkih, rediteljskih i spisateljskih „bravura“ koje su same sebi poenta, bez stvaranja spektakla po svaku cenu, bez jeftinih fora baziranih na standardu da je psovka = smeh.

Konstantna težnja u našem radu je da ono što se dešava na sceni treba da se dešava „sad i ovde“.

Tako smo pravili „Aveti“. Ovo je predstava u kojoj se istražuju i prikazuju najintimnije emocije likova koje nastaju kao posledica interakcije sa drugim likovima u svetu koji je nezainteresovan za njih.

„Aveti“ mogu da budu „poslednji čin tragedije“, ali ova predstava je sa namerom odvedena u drugi pravac: sve je postavljeno u minimalistički stilizovani salon u kome se tokom jednog dana rešavaju pitanja vezana za prošlost i budućnost likova iz (naše) građanske klase, koja je svašta htela, a malo postigla. Ipak, ovo nije „britka kritika društva“ ili „sveobuhvatna teorija o tome šta ne valja sa nama i kako to treba ispraviti“ već pre svega predstava o likovima koji su se, bukvalno, našli prikovani uz zid. Emocije se ovde ne igraju, one se ne dokazuju, već su tu, jednostavne, čiste, „napunjene iznutra“. Sada i ovde.

Gospođa Alving želi da završi sa svojim dosadašnjim životom i svim užasom koji je tokom njega proživela. Ali taj život ima „konkretne posledice“ sa kojima sad i ona i Osvald i Pastor i Regina i Engstrand moraju da se suoče. Tu nema ničega što će promeniti sudbinu čovečanstva, umiriti bogove ili ispraviti istorijske nepravde. To su samo životi koji moraju da se žive i emocije koje moraju da se osete. To je vatra koja mora da gori, vatra zbog koje su oni prikazani tako kako su prikazani, i vatra zbog koje se reditelj, svi glumci ove predstave i cela njena ekipa bave pozorištem.

Vuk Bošković, dramaturg

Izvor: http://teatar.bitef.rs/event/aveti/