Veoma je važno naglasiti da se predstava ne bavi problemom tadašnje Poljske,
hladnim ratom, političkim pomenama, disidentima.... To više nije aktuelno.
Mi pričamo priču o umetnicima koji su napustili svoju zemlju i otišli u Njujork,
a ne o onima koji su oterani. Oni su otišli sa predubeđenjem da će uspeti, uvereni
u svoj kvalitet. Međutim, hiljade glumica poput Anke i hiljade pisaca poput Jana
čekaju u redu za davanje makar jedne šanse. Ovo dvoje, previše drže do svoje ličnosti,
previše su dostojanstveni za Ameriku, nisu spremni da raznose pice i peru prozore.
Kao da čekaju da im se slava iznenada desi, a u tom iščekivanju apsurdno optužuju jedno
drugo, glože se, prebacuju krivicu... Ne mogu se podneti, jer čvrsto veruju da su
propali jedno zbog drugog. Zato tonu... i tonu... i tonu sve dublje u prljavštinu iz
koje se ne mogu izvući. Toliko su duboko potonuli da se ne mogu više ni kući vratiti.
Ipak, istina je da je tekst drame morao, zbog protoka vremena, da pretrpi neke izmene.
Morao sam da vršim adaptacije – izbacio sam one delove teksta čak i scene koji
ukazuju na hladni rat, na tadašnju Poljsku. Mislim da je potpuno svejedno
da li su oni Poljaci ili Srbi, ali je važno da se ne priča o Poljskoj kao zemlji
ih hladnog rata, nego o ljudima, emigrantima, o ljudima koji su ovde uspešni i
odu tamo i upadnu u ćorskokak. To je srce komada.

Veljko Mićunović
(preuzeto iz programa predstave U lovu na bubašvabe)



Izvor: http://www.jdp.rs